Belorus u Novom Sadu: Imamo tim za sve trofeje

Boris Puhovski je već osam meseci stanovnik Novog Sada. Belorus „na radu” u Vojvodini čiji je jedan od nosilaca igre i od koga se očekuje da bude ključan faktor u jurišu, naravno, na sve trofeje, od duple krune u domaćem šampinatu do EHF kupa, jer je tako navikao.

Reč je o iskusnom igraču, i te kako dokazanom i pouzdanom, rekorderu po broju utakmica (209) i golova (865) u reprezentaciji Belorusije.

Ljubitelji rukometa ga verovatno najviše pamte po igrama u Ligi šampiona, u dresu Motora iz Zaporožja, čiji član je bio sedam godina.

Govori kao što na terenu proigrava ili postiže golove – vrlo konkretno, sa stavom na bilo koju temu.

Već od početka razovora je jasno da je porodica njegov  mir (svet na ruskom), oaza, mesto gde „puni baterije”,a godine igračkog iskustva u sistemima čuvenim po „dril” trenizima su mu dale tu dozu mere i spremnosti da i sa 36 godina juri barabar sa junošama ili znatno mlađima.

- Malo sam lenj, još ne govorim srpski kako bi trebalo – kaže u uvodu, iako smo se uverili u potpuno suprotno, ali smo svejedno nastavili novosadsku besedu na ruskom...

- Slični su jezici zato mi je lakše. Evo ga moj učitelj – kaže Boris pokazujući na trenera Rojevića.

Jedno vreme ste igrali u Mađarskoj, u Čurgu da li ste ovladali i mađarskim?

- Nee. To je druga planeta. Ne vidim rezon da ga učim jer, ako recimo, na prostorima bivše Jugoslavije i Rusije ljudi razumeju jedni druge, to je veliki deo sveta, a Mađarska je samo mali... Bio sam dve godine, ali nije bilo želje da naučim.

Gde je život lepši u Novom Sadu, Mađarskoj ili Vas nešto, ipak, vuče kući, u Belorusiju?

- Velika je razlika, u Mađarskoj sam bio pre deset godina, sad imam dvoje dece i pre svega razmišljam da napravim tako da deci bude što komfornije. Izabrali smo Novi Sad jer su se ljudi u klubu maksimalno potrudili da nam bude što udobnije, jezik je sličan, a po duhu i mentalitetu smo takođe bliski. Naravno, vuče nešto i kući, ali trenutno su ovde zanimljiviji izazovi u sportskom smislu.

Šta Vam najviše nedostaje iz Belorusije, kakva je razlika?

- Možda jezik koji nam je još barijera. Kad budemo bolje govorili srpski, biće i novih prijatelja. Dopada mi se što svi ovde vole decu, mnogo je životinja, kao i kod nas. U principu, mentalitet ljudi je sličan, vere takođe i to je sjajno. To na šta još ne možemo da se naviknemo je saobraćaj i nedostatak parkinga, uske ulice... Ne volim ni duvanski dim, a ovde se svuda puši...

Šta radite kad nema utakmica?

- Dan je uvek ispunjen, od pola osam ujutru do pola devet uveče. Neki ustaljeni raspored, supruga sprema doručak, ja decu i odvozim u školu, idem na trening, odatle na ručak, pa sat – dva odmora koji posvetimo i kučetu (koker španijel), potom po decu u školu, pa na trening, njihov i moj i u toj rutini dok se okrenete već je pola godine prošlo. Nema mnogo vremena za neke aktivnosti van toga jer često igramo utakmice. Imali smo nedavno dva, tri dana slobodna i bili smo porodično na Zlatiboru. U principu volimo da putujemo i uvek nađemo neku zanimaciju. Pomalo nam nedostaju bake i deke, prijatelji, ali od 24, 25. godine ne živim u Belorusiji, pa sam navikao.

Kakvi su planovi za dalje?

- Vojvodina za sad ćuti, ali ne razmišljam o tome dok traje sezona, videćemo sve.

Imate li želju da se posle karijere bavite trenerskim poslom?

- Ako bismo govorili o tome pre desetak godina, nije je bilo, a sad bi bilo interesantno da probam, neke ideje da sprovedem u delo. Možda bi bilo zanimljivo raditi sa ekipom poput Vojvodine ili nekom malo slabijom kako bi izgradili potuno svoj stil. Ako se dogodi, bilo bi idealno, ako ne...

Čime biste se bavili da niste rukometaš?

- Hteo sam da budem lekar, zubar, ali sad ne znam jer je od 14. godine rukomet sav moj život i prosto drugog puta nije bilo.

Prirodno nekako budući da potičete iz sportske porodice?

- Mama i brat su se bavili rukometom, brat je jedno vreme bio i trener deci, ali se okrenuo nekim drugim stvarima, otac je bio atletičar, a moj sportski put je išao nekom uzlaznom putanjom...

Do rekordera po broju utakmica u dresu Belorusije?

- Ali to je izgleda sve što je ostalo od mene. Igre za reprezentaciju su se završile ne tako kako sam želeo. Mislio sam da ću još pomoći, strašno sam želeo da osvojim neki veliki trofej sa reprezentacijom, odem na Olimpijske igre i to je motivacija od početka. Časno sam radio za to, negde nije prosto bilo sreće, negde ja nešto nisam uradio, ali sam ponosan na to što sam radio. Možda kad postanem trener ili, pošto su sinovi krenuli tim putem, kroz njih ostvarim neke snove...

Kao i većina dece iz manjih sredina, Boris se s 14 godina otisnuo iz rodne Malarite, grada blizu granice s Poljskom, nedaleko od Bresta, u Minsk. U glavnom gradu  je pored toga što je stasao u jednog od najboljih rukometaša te zemlje, kroz obuku u internatu olimpijskih nada, jačao, postao čovek, dobio sve vrednosti koje jedan mladić treba da ima, uspeo da završi uspešno i školovanje, menadžer je sporta i turizma.

- Obrazovanje je pre svega zbog roditelja, ali sam znao da ću sportu da se posvetim potpuno i često sam zapostavljao učenje, a time čovek mora da se bavi vrlo konkretno, svaki dan. Ne može dve stvari istovremeno da radi jednako kvalitetno.

Stariji sin, supruga Aleksandra i Vi i slavite rođendane skoro jedan za drugim, uz Novu godinu?

- Da, 28. decembra, 1. i 3. januara. Sjajno je kad imam slobodnih dana, a kad ne onda telefonom – poklon je na polici... Stariji sin se rodio 2010. proslavili smo, a posle toga deset godina nisam bio kod kuće za njegov rođendan. Nekad se dogodi da dođem za Novu godinu, proslavimo ženin rođendan i već 2. idem. Ove godine smo bili u Abu Dabiju svi zajedno. Deci se jako dopalo.

Kakvu su planovi sa Vojvodinom, u subotu vas očekuje revanš četvrtfinala EHF kupa protiv Gorenja, imate gol prednosti iz Novog Sada?

- U narednih dva i po meseca želim da uradimo sve ono što trener traži od nas. Imamo sve, dobar tim, fizički smo pripremljeni da osvojimo sve što je pred nama. Želeo bih da svi budemo profesionalci do kraja, trudiću se da to pokazujem i sopstvenim primerom. Siguran sam da smo najjača ekipa u domaćem šampionatu i EHf kupu. Bilo bi interesantno da se izborimo i za fajnal-for SEHA lige i naravno da napredujemo kao tim, jer klub ima interesantne i velike planove. Neki igrači mogu još više nego što trenutno pokazuju. Iz tog razloga sam i izabrao da dođem baš u Vojvodinu i učestvujem u svemu tome.

Kakav je nivo našeg rukometa?

- Dopada mi se što nema hegemonije jednog kluba, kao u Mađarskoj recimo i što svakoj ekipi treba prići s određenom dozom poštovanja, pripremiti se, igrati 100 odsto. Klubovima iz Srbije nedostaje više evropskih mečeva, učešća u međunarodnim kupovima, da bi igrači rasli – smatra Super Borja što je nadimak po kom je Puhovski poznat u otadžbini.

NENADIĆ NAJTEŽI RIVAL

Koji naš igrač Vam je bio najkomlikovaniji prtivnik?

- Petar Nenadić. Dok sam bio u Motoru često smo igrali jedan protiv drugog, dosta je mučio našu odbranu. U principu, u reprezentaciji, na svakoj poziciji imate jednog ili dva igrača evropskog kvaliteta. Ima onih sa odličnim šutem sa distance, onih koji trče, skočnih i samo ih treba „uvezati” u ekipu. Kad se to dogodi onda taj kvalitet dolazi do punog izražaja, ali i rezultati- govori Puhovski koji je bio dobar prognozer kad je nedavni duel Srbije i Norveške u Novom Sadu u pitanju, bio je siguran u pobedu našeg tima.

SINOVI TRENIRAJU U VOŠI

Oba sina Borisa Pugovskog, Artjom (12) i Jegor (7), treniraju u mlađim kategorijama Vojvodine, sa Zoranom Abramovićem i Ognjenom Radonjićem:

- Stariji je jako zavoleo rukomet i govorim mu da ako želi nešto da postigne za početak nek sluša mene dok ne dostigne nešto što sam ja, a kad me prestigne, sa zadovoljstvom ću ga saslušati i za sad na tome radimo.  Odlično mu je u Vojvodini, Ognjen je dobar trener. Često sam prisutan na treninzima i vidim to. Nekad se trudim da pomognem, ali ne da se mešam.

ZEFIR I OSTALE ĐAKONIJE

Koje srpsko jelo Vam se dopalo?

- Pljeskavica je jedan od favorita. Ovde nije tako raznoobrazno kao, recimo u Ukrajini, gde meso možete da spremite na 15 načina. Ovde nema peljmena, zefira. Još nismo probali svu lokalnu hranu...

DVOSTRUKI ARŠINI I POLITIKA

Beloruskim i ruskim sportistima, klubovima i reprezetacijama, nije dozvoljeno da učestvuju na velikim takmičenjima, male su šanse i da će moći na Olimpijske igre.

Kako se oseća sportista koji je ceo život posvetio tome da na međunarodnoj areni dostigne neki nivo, osvaja medalje, kad mu to zabrane samo zato što dolazi iz određene zemlje?

- Meni je to odvratno. Mogu da razumem, recimo slučaj Abramoviča u Čelsiju koji je morao da proda klub jer je bio konkretno pod sankcijama... Ali, kakve veze sa svim tim ima sportista koji je ceo život posvetio jednom cilju, ne narušavajući nikakva pravila, koji je ponosan na to što radi, država mu pomaže, omogućuje mu da trenira i želi da radi to što najbolje zna, sprema se za to četiri godine, ako govorimo o Olimpijskim igrama, što je vrh. Običan čovek ne može da razume koliko je vremena za to potrebno, šta on sve žrtvuje da bi došao dotle, jer mi vidimo samo onu lepšu sliku na kraju, šampione, osvajače medalja, a one koji su četvrti, padaju u finišu ne ili ne obratimo pažnju. Protiv sam te nepravde da kad treba pomoći sportu on nije deo politike, a kad politici treba pomoć onda je sport jedno od najjačih uporišta. To nije pravedno, uopšte je nevažno pod kojom zastavom si. Nisi birao gde ćeš se roditi. Sramota me je zbog svih koji to sve rade jer su to dostruki standardi. Međutim, možemo samo da govorimo o tome, ne i nešto konkretno da promenimo...

KARABATIĆ I HANSEN KAO RONALDO I MESI

Šta treba da ima i kako da izgleda idelan rukometaš?

- Da bude atleta jer rukomet je takav da je potrebno sve - da brzo trčite, imate snažne mišiće i „bistru glavu”, inteligenciju. U današnje vreme Nikola Karabatić i Mikel Hansen se izdvajaju od ostalih i blizu su tome da mogu sve. Karabatić ima fizičke predispozicije, izdržljivot, glavu, lider je, a Hansen odraz, šut, tu čuvenu dansku tehniku, odličan pas – to su Ronaldo i Mesi rukometa.

BORIS O BORISU

Boris Rojević, trener Novosađana, ispričao je kako je uopšte došlo do saradnje sa imenjakom Puhovskim i kako je sarađivati sa Belorusom:

- Dok je igrao u Motor Zaporožju pre nekoliko godina, sa kojim smo igrali u SEHA ligi, Jovica Nikolić, koji slovi za veoma dobrog odbrambenog igrača, je u nekom momentu rekao: „Ovog Puhovskog je nemoguće čuvati”. Jovica je tad bio mlad. Ostalo mi je upečatljivo da je rekao da nije sreo igrača koji je tako brz, s nezgodnom fintom i jak u duelu... Onda smo letos preko menadžera Marka Vukčevića saznali da je Boris slobodan i zainteresovali smo se da ga dovedemo. Imao sam već informacije da je izuzetan profesionalac, da jednako igra i „male” i „velike” utakmice, a ja to kao trener cenim – priča Rojević.

Kad smo kod razumevanja i sporazumevanja, na kom jeziku govorite?

- Prvi deo sezone sam ga stalno pitao zašto se ne smeje, a on mi je govori da je tek došao, privikava se... Sad je nasmejan na svakom treningu. Jako dobro razume i govori srpski za nekog ko je tako kratko tu i time je pokazao ogromno poštovanje prema klubu i državi, sam je insistirao da mu sve akcije i stvari vezane za rukomet govorim na srpskom – ističe Rojević.

LIČNA KARTA

Datum i mesto rođenja: 3. januar 1987.u Malariti

Visina/težina: 188 cm/100 kg

Pozicija: Srednji bek

Klubovi: SKA Minsk, Dinamo Minsk, Čurgo, Motor, Vojvodina

Reprezentacija: Učesnik evropskih šampionata 2008, 2014, 2016. i 2018. i 2020.  Te na SP 2013, 2015. i 2017.

87 je broj dresa koji Puhovski nosi u Vojvodini

36 godina ima Belorus