Милић сазрева у Новом Саду - Слобода једног шутера

Милан Милић (24) се после две године проведене у Нанту, кратке епизоде у ППД Загребу, вратио у српски рукомет, обукао дрес шампиона Војводине.

Године сазревања су иза момка који је бљеснуо у дресу Металопластике, зарадио и место у репрезентацији на Светском првенству 2019. Са Војводином је у лову на трофеје, на три фронта, у домаћем шампионату, купу, али и у ЕХФ купу. Управо на Васкрс Новосађани ће у првом мечу полуфинала (16 часова) укрстити копља са Шведским Алингсасом.

О томе како изгледа сезона у којој рехабилитује каријеру, будући да у Француској није много играо поред једног од најбољих десних бекова новијег доба Кирила Лазарова, шта за бека шутера значи слобода у игри, какве је драгоцене савете добио од Марка Вујина, животним изборима и репрезентацији говорио је уочи пута у Шведску.

- Нисам играо претерано у Нанту, у Загребу је била нека друга ситуација, а онда је стигао позив Бориса Ројевића и Марка Вујина. Нисам много размишљао, преломио сам – зашто да не. Баш сам пре неки дан саиграчу Миљану Пушици рекао да се не кајем ни једног тренутка што сам се вратио. Добио сам минутажу, почињем да играм одбрану, што је јако важно и срећан сам. Лепо ми је у Новом Саду. Екипа ме лепо прихватила, саиграчи, стручни штаб, све је на врхунском нивоу – каже момак који је редовно и на ширем списку селектора Тонија Ђероне.

Марко Вујин, сада потпредседник Војводине, био је такође десни бек, својевремено Веспрема и Кила, вицешампион Европе са Србијом. Сигурно добијате драгоцене савете?

- Кад ме је Борис Ројевић на турниру у Добоју питао да ли бих дошао у Војводину нисам ни знао да је Марко у клубу. Пријатно сам се изненадио кад ме је позвао телефоном. Реч је о човеку који је 13 година играо у врхунским клубовима чиме ретко ко може да се похвали. Кад сам почињао да тренирам имао сам у глави увек слику њега као једног од најбољих десних бекова света. Зове ме после сваке утакмице, тренинга, да ми каже шта је добро, шта није. Тако и треба да буде, није важно да ли је критика или похвала јер много ми значи и упијам све што каже.

Који сте најдрагоценији савет добили од Марка?

- На првом тренингу ми је рекао да не оклевам да шутирам одакле стигнем јер сам бек, шутер, да је природно да „потрошим” 10, 11 лопти по утакмици. После тога ми је „у глави” било лакше – могу да шутирам, погрешим, промашим и хвала му на том поверењу.

Ројевић Вам такође даје слободу, доста минута, од полусезоне сте једини десни бек?

- Захвалан сам пре свега што ме је позвао да дођем, нисам две и по године играо. Треба истрпети играча у тим околностима и још дати поверење да будем једини десни бек. Борис је фанатик, 24 сата је у рукомету. То се ретко виђа и лепо је за тако младог тренера. У припреми утакмице иде до најситнијег детаља и то ми прија. Волим да играм у таквом систему, где свако зна свој посао.

Све више играте и одбрану будући да у садашњем рукомету играч не може себи да приушти луксуз да игра само у једном правцу?

- Свестан сам тога, наравно. У Нанту сам почео последње сезоне да играм, учио сам уз Драгана Пешмалбека и искуснијих играча. Кад сам дошао у Нови Сад, директор Дарко Јевтић и Марко Вујин су ми рекли, да морам да „проиграм“ и добрану, пре свега због себе. И, почео сам да учим полако. Имам поред себе Вуковљака, Пушици дугујем посебну захвалност на помоћи и саветима. Напредовао сам доста и полако ће то тек да долази на своје. Ми смо сад тек сазрели и као екипа. У првој полусезони је то било тражење, играчи су долазили, мењали се у ходу, али тек сад смо добили обрисе какве треба да имамо као екипа.

О игри у дефанзиви стварно и имате и од кога да учите:

- Тако је, као и у репрезентацији где су Марсенић и Абутовић, имају невероватно искуство, али највећа захвалност на том плану иде Драгану и Миљану. За све је потребно време, али полако хватам ритам.

Шта најтеже иде?

- Један на један, али биће и то боље кроз тренинг.

На Вашем путу Шабац - Нант - Загреб - Нови Сад, да ли бисте нешто другачије урадили?

- Не бих јер у животу треба све пробати и ризиковати. Ја сам ризиковао одласком у Нант. Не кајем се јер сам много тога научио. Кад сам дошао у Војводину тренер ми је рекао да сам други играч што се тиче напада - играм за екипу, имам шут, размишљам. Упознао сам тамо невероватан број добрих играча, био саиграч са Лазаровим који ми је идол од малих ногу. Морао сам то да искористим. Нисам могао да не играм с таквим човеком. Њему припадају заслуге за све што сам урадио. Кад сам отишао и нисам играо, био ми је као родитељ. И дан данас се чујемо сваки други дан, гледа наше утакмице, увек каже шта треба да исправим. Привилегија је с таквим човеком бити пријатељ.

Загребачка прича није много потрајала, свега неколико месеци?

- Тренер је одлучио да не играм Лигу шампиона, да треба чекам, уклопим се у систем. Њима свака част, али ја више нисам могао да издржим да не играм, или играм само хрватску лигу, од које је српска једно седам пута јача и одлучио сам да идем.

Војводина ове године игра на четири фронта, У Аркус лиги сте убедљиво први пред плеј - оф са само једним поразом, стигли сте и до полуфинала ЕХФ купа, како све то издржавате?

-За све је потребно време иако је тренер мало нестрпљив, хоће све одједном, а не може. Нисмо се познавали, ја са Пуховским, Оцвирком, касније се прикључио Азиз... Све се мењало, али је велики број утакмица утицао и да се брже уклопимо. Јесте да је ритам паклен, рукомет је дошао до тачке да имамо три утакмице недељно, не знам како играчи издржавају. Ми константно имамо двојицу, тројицу повређених или ровитих. Имамо срећу да у нашој лиги није свака утакмица дерби и „на главу”.

Најзрелије ове сезоне сте одиграли у реваншу четвртфинала ЕХФ Купа у Велењу?

- У Велењу је била утакмица за уџбенике – одбрана, напад, били стрпљиви, мирни, нисмо трошили лопте, што нам је и донело победу.

У погледу мирноће и стрпљења демонстрирали сте то недавно и против Партизана у Београду?

- Ту се већ видело колико смо уморни, али да, били смо мирни. Морам да похвалим Партизан јер ради озбиљан посао ове сезоне са младим играчима. Честитам им и на пласману у полуфинале СЕХА лиге, велики је то успех за младе играче. Знали смо да смо квалитетнији, имамо дужу клупу и било је потребно само да останемо и истом ритму до краја. Издржали смо. Таквих утакмица треба да буде што више.

Војводина је у Европи догурала до полуфинала ЕХФ Купа, Алингсас је на путу до завршнице, Васкрс вам је „радан”, прва од две утакмице?

- Прави тест да видимо да ли смо ми та екипа. Искрено, убеђен сам да јесмо и да можемо да идемо до краја. Реч је о добром противнику, правој скандинавској екипи, шутерима, али по мени је Горење било квалитетније. Имамо добре шансе.

Имали сте и доста проблема пред пут у Шведску Оцвирк се укочио није тренирао, Ви сте били на терапијама због колена, Азиз Аиди није ни отпутовао као ни Срђан Милић, обојица због повреде зглоба...

- Јесмо, али навикли смо већ. Нама одговарају такве екипе попут Алингсаса, јер смо мало тежи, имамо висок централни део одбране. Они су шутери, средњи бек је лидер, чуо сам да хоће Цеље да га ангажује...

Улазимо у завршницу сезоне, за Војводину креће лов на трофеје?

- Крећу најзанимљивије утакмице, сад се „ломи”, свака ће бити дерби и мора да се игра 100 одсто. Спремни смо, опоравићемо се, иде и ЕХФ недеља где ће бити мало прилике за одмор, па да завршимо посао како смо планирали – поручује Милић.