Milić sazreva u Novom Sadu - Sloboda jednog šutera

Milan Milić (24) se posle dve godine provedene u Nantu, kratke epizode u PPD Zagrebu, vratio u srpski rukomet, obukao dres šampiona Vojvodine.

Godine sazrevanja su iza momka koji je bljesnuo u dresu Metaloplastike, zaradio i mesto u reprezentaciji na Svetskom prvenstvu 2019. Sa Vojvodinom je u lovu na trofeje, na tri fronta, u domaćem šampionatu, kupu, ali i u EHF kupu. Upravo na Vaskrs Novosađani će u prvom meču polufinala (16 časova) ukrstiti koplja sa Švedskim Alingsasom.

O tome kako izgleda sezona u kojoj rehabilituje karijeru, budući da u Francuskoj nije mnogo igrao pored jednog od najboljih desnih bekova novijeg doba Kirila Lazarova, šta za beka šutera znači sloboda u igri, kakve je dragocene savete dobio od Marka Vujina, životnim izborima i reprezentaciji govorio je uoči puta u Švedsku.

- Nisam igrao preterano u Nantu, u Zagrebu je bila neka druga situacija, a onda je stigao poziv Borisa Rojevića i Marka Vujina. Nisam mnogo razmišljao, prelomio sam – zašto da ne. Baš sam pre neki dan saigraču Miljanu Pušici rekao da se ne kajem ni jednog trenutka što sam se vratio. Dobio sam minutažu, počinjem da igram odbranu, što je jako važno i srećan sam. Lepo mi je u Novom Sadu. Ekipa me lepo prihvatila, saigrači, stručni štab, sve je na vrhunskom nivou – kaže momak koji je redovno i na širem spisku selektora Tonija Đerone.

Marko Vujin, sada potpredsednik Vojvodine, bio je takođe desni bek, svojevremeno Vesprema i Kila, vicešampion Evrope sa Srbijom. Sigurno dobijate dragocene savete?

- Kad me je Boris Rojević na turniru u Doboju pitao da li bih došao u Vojvodinu nisam ni znao da je Marko u klubu. Prijatno sam se iznenadio kad me je pozvao telefonom. Reč je o čoveku koji je 13 godina igrao u vrhunskim klubovima čime retko ko može da se pohvali. Kad sam počinjao da treniram imao sam u glavi uvek sliku njega kao jednog od najboljih desnih bekova sveta. Zove me posle svake utakmice, treninga, da mi kaže šta je dobro, šta nije. Tako i treba da bude, nije važno da li je kritika ili pohvala jer mnogo mi znači i upijam sve što kaže.

Koji ste najdragoceniji savet dobili od Marka?

- Na prvom treningu mi je rekao da ne oklevam da šutiram odakle stignem jer sam bek, šuter, da je prirodno da „potrošim” 10, 11 lopti po utakmici. Posle toga mi je „u glavi” bilo lakše – mogu da šutiram, pogrešim, promašim i hvala mu na tom poverenju.

Rojević Vam takođe daje slobodu, dosta minuta, od polusezone ste jedini desni bek?

- Zahvalan sam pre svega što me je pozvao da dođem, nisam dve i po godine igrao. Treba istrpeti igrača u tim okolnostima i još dati poverenje da budem jedini desni bek. Boris je fanatik, 24 sata je u rukometu. To se retko viđa i lepo je za tako mladog trenera. U pripremi utakmice ide do najsitnijeg detalja i to mi prija. Volim da igram u takvom sistemu, gde svako zna svoj posao.

Sve više igrate i odbranu budući da u sadašnjem rukometu igrač ne može sebi da priušti luksuz da igra samo u jednom pravcu?

- Svestan sam toga, naravno. U Nantu sam počeo poslednje sezone da igram, učio sam uz Dragana Pešmalbeka i iskusnijih igrača. Kad sam došao u Novi Sad, direktor Darko Jevtić i Marko Vujin su mi rekli, da moram da „proigram“ i dobranu, pre svega zbog sebe. I, počeo sam da učim polako. Imam pored sebe Vukovljaka, Pušici dugujem posebnu zahvalnost na pomoći i savetima. Napredovao sam dosta i polako će to tek da dolazi na svoje. Mi smo sad tek sazreli i kao ekipa. U prvoj polusezoni je to bilo traženje, igrači su dolazili, menjali se u hodu, ali tek sad smo dobili obrise kakve treba da imamo kao ekipa.

O igri u defanzivi stvarno i imate i od koga da učite:

- Tako je, kao i u reprezentaciji gde su Marsenić i Abutović, imaju neverovatno iskustvo, ali najveća zahvalnost na tom planu ide Draganu i Miljanu. Za sve je potrebno vreme, ali polako hvatam ritam.

Šta najteže ide?

- Jedan na jedan, ali biće i to bolje kroz trening.

Na Vašem putu Šabac - Nant - Zagreb - Novi Sad, da li biste nešto drugačije uradili?

- Ne bih jer u životu treba sve probati i rizikovati. Ja sam rizikovao odlaskom u Nant. Ne kajem se jer sam mnogo toga naučio. Kad sam došao u Vojvodinu trener mi je rekao da sam drugi igrač što se tiče napada - igram za ekipu, imam šut, razmišljam. Upoznao sam tamo neverovatan broj dobrih igrača, bio saigrač sa Lazarovim koji mi je idol od malih nogu. Morao sam to da iskoristim. Nisam mogao da ne igram s takvim čovekom. Njemu pripadaju zasluge za sve što sam uradio. Kad sam otišao i nisam igrao, bio mi je kao roditelj. I dan danas se čujemo svaki drugi dan, gleda naše utakmice, uvek kaže šta treba da ispravim. Privilegija je s takvim čovekom biti prijatelj.

Zagrebačka priča nije mnogo potrajala, svega nekoliko meseci?

- Trener je odlučio da ne igram Ligu šampiona, da treba čekam, uklopim se u sistem. Njima svaka čast, ali ja više nisam mogao da izdržim da ne igram, ili igram samo hrvatsku ligu, od koje je srpska jedno sedam puta jača i odlučio sam da idem.

Vojvodina ove godine igra na četiri fronta, U Arkus ligi ste ubedljivo prvi pred plej - of sa samo jednim porazom, stigli ste i do polufinala EHF kupa, kako sve to izdržavate?

-Za sve je potrebno vreme iako je trener malo nestrpljiv, hoće sve odjednom, a ne može. Nismo se poznavali, ja sa Puhovskim, Ocvirkom, kasnije se priključio Aziz... Sve se menjalo, ali je veliki broj utakmica uticao i da se brže uklopimo. Jeste da je ritam paklen, rukomet je došao do tačke da imamo tri utakmice nedeljno, ne znam kako igrači izdržavaju. Mi konstantno imamo dvojicu, trojicu povređenih ili rovitih. Imamo sreću da u našoj ligi nije svaka utakmica derbi i „na glavu”.

Najzrelije ove sezone ste odigrali u revanšu četvrtfinala EHF Kupa u Velenju?

- U Velenju je bila utakmica za udžbenike – odbrana, napad, bili strpljivi, mirni, nismo trošili lopte, što nam je i donelo pobedu.

U pogledu mirnoće i strpljenja demonstrirali ste to nedavno i protiv Partizana u Beogradu?

- Tu se već videlo koliko smo umorni, ali da, bili smo mirni. Moram da pohvalim Partizan jer radi ozbiljan posao ove sezone sa mladim igračima. Čestitam im i na plasmanu u polufinale SEHA lige, veliki je to uspeh za mlade igrače. Znali smo da smo kvalitetniji, imamo dužu klupu i bilo je potrebno samo da ostanemo i istom ritmu do kraja. Izdržali smo. Takvih utakmica treba da bude što više.

Vojvodina je u Evropi dogurala do polufinala EHF Kupa, Alingsas je na putu do završnice, Vaskrs vam je „radan”, prva od dve utakmice?

- Pravi test da vidimo da li smo mi ta ekipa. Iskreno, ubeđen sam da jesmo i da možemo da idemo do kraja. Reč je o dobrom protivniku, pravoj skandinavskoj ekipi, šuterima, ali po meni je Gorenje bilo kvalitetnije. Imamo dobre šanse.

Imali ste i dosta problema pred put u Švedsku Ocvirk se ukočio nije trenirao, Vi ste bili na terapijama zbog kolena, Aziz Aidi nije ni otputovao kao ni Srđan Milić, obojica zbog povrede zgloba...

- Jesmo, ali navikli smo već. Nama odgovaraju takve ekipe poput Alingsasa, jer smo malo teži, imamo visok centralni deo odbrane. Oni su šuteri, srednji bek je lider, čuo sam da hoće Celje da ga angažuje...

Ulazimo u završnicu sezone, za Vojvodinu kreće lov na trofeje?

- Kreću najzanimljivije utakmice, sad se „lomi”, svaka će biti derbi i mora da se igra 100 odsto. Spremni smo, oporavićemo se, ide i EHF nedelja gde će biti malo prilike za odmor, pa da završimo posao kako smo planirali – poručuje Milić.