Трајковић: Плакао сам као киша

На Европском шампионату у Загребу, који се завршио прошлог викенда, репрезентативци Србије у рвању грчко - римским стилом освојили су три медаље. Виктор Немеш (до 77кг) окитио се сребрним одличјем, Григорији Тибилов (до 60кг) и Михаил Каџаја (до 97кг) бронзаним, Али Арсалан (до 72кг) заузео је пето место.

На столици поред струњаче, у улози првог тренера изабраног тима дебитовао је Војислав Трајковић, шеф стручног штаба Пролетера. У репрезентацији је кренуо од 2014. као помоћник, од почетка године, кад су 9. јануара кренуле припреме, био је на челу.

- Задовољан сам резултатима из главног града Хрватске, колико видим и сви у српском рвању. Остали смо у континуитету освајања медаља на највећим такмичењима. Три одличја уписали смо и на првенствима континента у Риги 2016. и две године касније у руском Каспијску - почео је разговор Трајковић.

Не крије да је притисак био огроман и да су четири златне медаље с прошлогодишњег СП у Београду представљале бреме за такмичаре.

- Виталан сам, витак, а супруга Хелена, неколико дана пред пут у Загреб, рекла је да се „сушим“, да сам „ископнио“, осетила је да сам под притиском, али сам веровао да ћемо успети. Мала смо земља и по површини и по броју становника у поређењу са земљама којима је рвање један од најважнијих, или најважнији спорт. Али, са свима можемо да се боримо и наше три медаље вреде више него нечијих шест, седам. Уважавају нас. На светској струњачи се питамо, без обзира колико нас је.

Питања није требало постављати, наставио је речима човека којем је, уз породицу, рвање све.

- Успехом у Загребу добили смо више од три медаље. Виктор је последњу велику медаљу освојио на Европском првенству 2019. у Букурешту, Миша на Светском исте године у Нур Султану и ово је значило њихов повратак на победничко постоље. Кад се само сетим да је било говора да је њихово време прошло, да не могу више до одличја. Као што верујем у себе, веровао сам у њих.

Под његовом палицом и млади Тибилов, који је стигао из Владикавказа и сам се понудио српском тиму, освојио је прву сениорску медаљу.

- Сјајан момак и на струњачи и изван ње. Руска школа, био је јуниорски првак Европе, трећи на планети и свака његова мисао односи се на Олимпијске игре и да у Паризу представља Србију. Надамо се да ће успети да се избори за норму на Светском шампионату у Београду.

Није тајна, годинама се знало да је однос репрезентативаца са Трајковићем на пријатељској основи, да је, много пута, био „раме за плакање“, а далеко чешће главни мотивациони субјект за дизање андреналина. После сребра у Загребу, Немеш је изјавио да његов договор са тренером Трајковићем траје кратко, с неколико речи све се искристалише.

- Јесам пријатељ са свима њима, али се односи и дистанца знају, професионалац сам, као и они и зна се чија је последња. Од људи сам који са свима разговара, не знам да се позвађам. Кад треба, знам и да загрмим, не зато што неко од бораца не извршава задатке, већ што хоћу да их пробудим. да то буде на највишем нивоу. Некоме је, као Виктору, довољно неколико јасних речи пре изласка на струњачу, са Мишом причам дуже, да не набрајам. Глава је најважнија, успео сам да проникнем у њихов фокус. Пред излазак на струњачу, нема притискања, пружимо руке и идемо у борбу. Тактика је нешто друго, спрема се раније.

Док смо правили причу, звонио му је телефон, с друге стране био је Себастиан Нађ, светски шампион из Београда, који је поражен у првом колу ЕП. Ни други светски првак из српске престонице, Али Арсалан, није дошао до медаље. Зураби Датунашвили није учествовао због повреде...

- Нађ је добио предност у односу на Мату Немеша у категорији до 67, делић непажње коштао га је пораза. Србија има борце који на сваком такмичењу могу до медаље. Петорица су, пред Светски шампионат у Београду, рекла да иду на злато, четворица су освојила. Ово је много напоран, силно тежак спорт и све је „један на један“. На струњачи само сам себи можеш да помогнеш.

Кад је Каџаја завршио борбу с бронзаном медаљом око врата, крваве главе, Трајковића су обасули честиткама. Они који су ближе екипи, знају колико је удео стручњака велики, као ширина банатске равнице из које потиче.

- Миша ме стиснуо у загрљај, пришли су и остали репрезентативци, а ја сам плакао као киша. Сузе нисам могао да зауставим, емоције су прорадиле и текле су као поток. То ми се први пут десило и биле су радоснице. Свака од њих за моје борце и оне који су освојили медаљу и оне који нису. Имамо породичну атмосферу и то је, уз сва одличја, најјача страна ове, најтрофејније генерације српског рвања.

И док није био на месту првог тренера, био је први којем су се рвачи поверавали. Њих неколико је констатовало да ко „слуша Воју”, мора да успе.

Ближи се септембар, од 19. до 24. Београд ће поново да буде домаћин планетарног шампионата.

- То ће да буде највећи спортски догађај код нас, значајан за светско рвање и први филтер за Олимпијске игре у Паризу. Првих пет из шест олимпијских категорија, визираће пут на Игре.

Каже да је рано бавити се прогнозама.

- Ако питате репрезентативце, сви желе да буду учесници Светског шампионата и да се изборе за Игре. Нама ће свака норма да значи, а чињеница је да борба за визе значи и борбу за медаљу. У Београду је српско рвање освојило четири злата у грчко - римском стилу и Стеван Мићић је био бронзани у слободном. Сад у Загребу, нико до њих није дошао до одличја, имамо четворицу нових, значи имамо доста кандидата за норме и Париз.

Да би се дошло до успеха, каже да је само један рецепт.

- Рад и само рад, огромна одрицања, буквално зној и крв.