Trajković: Plakao sam kao kiša

Na Evropskom šampionatu u Zagrebu, koji se završio prošlog vikenda, reprezentativci Srbije u rvanju grčko - rimskim stilom osvojili su tri medalje. Viktor Nemeš (do 77kg) okitio se srebrnim odličjem, Grigoriji Tibilov (do 60kg) i Mihail Kadžaja (do 97kg) bronzanim, Ali Arsalan (do 72kg) zauzeo je peto mesto.

Na stolici pored strunjače, u ulozi prvog trenera izabranog tima debitovao je Vojislav Trajković, šef stručnog štaba Proletera. U reprezentaciji je krenuo od 2014. kao pomoćnik, od početka godine, kad su 9. januara krenule pripreme, bio je na čelu.

- Zadovoljan sam rezultatima iz glavnog grada Hrvatske, koliko vidim i svi u srpskom rvanju. Ostali smo u kontinuitetu osvajanja medalja na najvećim takmičenjima. Tri odličja upisali smo i na prvenstvima kontinenta u Rigi 2016. i dve godine kasnije u ruskom Kaspijsku - počeo je razgovor Trajković.

Ne krije da je pritisak bio ogroman i da su četiri zlatne medalje s prošlogodišnjeg SP u Beogradu predstavljale breme za takmičare.

- Vitalan sam, vitak, a supruga Helena, nekoliko dana pred put u Zagreb, rekla je da se „sušim“, da sam „iskopnio“, osetila je da sam pod pritiskom, ali sam verovao da ćemo uspeti. Mala smo zemlja i po površini i po broju stanovnika u poređenju sa zemljama kojima je rvanje jedan od najvažnijih, ili najvažniji sport. Ali, sa svima možemo da se borimo i naše tri medalje vrede više nego nečijih šest, sedam. Uvažavaju nas. Na svetskoj strunjači se pitamo, bez obzira koliko nas je.

Pitanja nije trebalo postavljati, nastavio je rečima čoveka kojem je, uz porodicu, rvanje sve.

- Uspehom u Zagrebu dobili smo više od tri medalje. Viktor je poslednju veliku medalju osvojio na Evropskom prvenstvu 2019. u Bukureštu, Miša na Svetskom iste godine u Nur Sultanu i ovo je značilo njihov povratak na pobedničko postolje. Kad se samo setim da je bilo govora da je njihovo vreme prošlo, da ne mogu više do odličja. Kao što verujem u sebe, verovao sam u njih.

Pod njegovom palicom i mladi Tibilov, koji je stigao iz Vladikavkaza i sam se ponudio srpskom timu, osvojio je prvu seniorsku medalju.

- Sjajan momak i na strunjači i izvan nje. Ruska škola, bio je juniorski prvak Evrope, treći na planeti i svaka njegova misao odnosi se na Olimpijske igre i da u Parizu predstavlja Srbiju. Nadamo se da će uspeti da se izbori za normu na Svetskom šampionatu u Beogradu.

Nije tajna, godinama se znalo da je odnos reprezentativaca sa Trajkovićem na prijateljskoj osnovi, da je, mnogo puta, bio „rame za plakanje“, a daleko češće glavni motivacioni subjekt za dizanje andrenalina. Posle srebra u Zagrebu, Nemeš je izjavio da njegov dogovor sa trenerom Trajkovićem traje kratko, s nekoliko reči sve se iskristališe.

- Jesam prijatelj sa svima njima, ali se odnosi i distanca znaju, profesionalac sam, kao i oni i zna se čija je poslednja. Od ljudi sam koji sa svima razgovara, ne znam da se pozvađam. Kad treba, znam i da zagrmim, ne zato što neko od boraca ne izvršava zadatke, već što hoću da ih probudim. da to bude na najvišem nivou. Nekome je, kao Viktoru, dovoljno nekoliko jasnih reči pre izlaska na strunjaču, sa Mišom pričam duže, da ne nabrajam. Glava je najvažnija, uspeo sam da proniknem u njihov fokus. Pred izlazak na strunjaču, nema pritiskanja, pružimo ruke i idemo u borbu. Taktika je nešto drugo, sprema se ranije.

Dok smo pravili priču, zvonio mu je telefon, s druge strane bio je Sebastian Nađ, svetski šampion iz Beograda, koji je poražen u prvom kolu EP. Ni drugi svetski prvak iz srpske prestonice, Ali Arsalan, nije došao do medalje. Zurabi Datunašvili nije učestvovao zbog povrede...

- Nađ je dobio prednost u odnosu na Matu Nemeša u kategoriji do 67, delić nepažnje koštao ga je poraza. Srbija ima borce koji na svakom takmičenju mogu do medalje. Petorica su, pred Svetski šampionat u Beogradu, rekla da idu na zlato, četvorica su osvojila. Ovo je mnogo naporan, silno težak sport i sve je „jedan na jedan“. Na strunjači samo sam sebi možeš da pomogneš.

Kad je Kadžaja završio borbu s bronzanom medaljom oko vrata, krvave glave, Trajkovića su obasuli čestitkama. Oni koji su bliže ekipi, znaju koliko je udeo stručnjaka veliki, kao širina banatske ravnice iz koje potiče.

- Miša me stisnuo u zagrljaj, prišli su i ostali reprezentativci, a ja sam plakao kao kiša. Suze nisam mogao da zaustavim, emocije su proradile i tekle su kao potok. To mi se prvi put desilo i bile su radosnice. Svaka od njih za moje borce i one koji su osvojili medalju i one koji nisu. Imamo porodičnu atmosferu i to je, uz sva odličja, najjača strana ove, najtrofejnije generacije srpskog rvanja.

I dok nije bio na mestu prvog trenera, bio je prvi kojem su se rvači poveravali. Njih nekoliko je konstatovalo da ko „sluša Voju”, mora da uspe.

Bliži se septembar, od 19. do 24. Beograd će ponovo da bude domaćin planetarnog šampionata.

- To će da bude najveći sportski događaj kod nas, značajan za svetsko rvanje i prvi filter za Olimpijske igre u Parizu. Prvih pet iz šest olimpijskih kategorija, viziraće put na Igre.

Kaže da je rano baviti se prognozama.

- Ako pitate reprezentativce, svi žele da budu učesnici Svetskog šampionata i da se izbore za Igre. Nama će svaka norma da znači, a činjenica je da borba za vize znači i borbu za medalju. U Beogradu je srpsko rvanje osvojilo četiri zlata u grčko - rimskom stilu i Stevan Mićić je bio bronzani u slobodnom. Sad u Zagrebu, niko do njih nije došao do odličja, imamo četvoricu novih, znači imamo dosta kandidata za norme i Pariz.

Da bi se došlo do uspeha, kaže da je samo jedan recept.

- Rad i samo rad, ogromna odricanja, bukvalno znoj i krv.