Матић огорчен и разочаран после пораза од Партизана: Где је ту спорт?

Обрадовали смо се, реално и изненадили, прошлог лета, повратку тренера богате међународне биографије, Владана Матића, у српски рукомет, Металопластику.

Многи су већ на почетку сезоне, хвалили његову смиреност, одмереност, концентрацију само на игру и утакмицу, играче. Као бивши репрезентативац, носилац националног признања, освајач медаља са репрезентацијом, али пре свега тренер са искуством из Лиге шампиона и репутацијом грађеном у иностранству (Мађарска и Словенија), требало је да да нову димензију, дозу квалитета и „тежине” домаћем такмичењу.

Још није ни готово првенство у коме његови Шапчани играју за треће место (поражени у полуфиналу од Партизана у две утакмице), а Матић је више него разочаран. Шта више, као да се покајао и што се сагласио да остане и наредне сезоне...

- Имам две понуде из Мађарске, један клуб је чак био спреман да плати и обештећење, али не да ми Славиша Стојиновић идем – каже Матић револтирано.

Зар да нам тако брзо побегнете?

- Једноставно разочаран сам...

Шта Вас је тако избацило из такта?

- Где је ту спорт?! Ако овако може да се игра на европским, светским првенствима или Лиги шампиона, овакве одбране, овакви дивљачки стартови, онда ја нисам за овај спорт. Овако се играло пре 30 година.

Много горчине за само годину дана у српском рукомету?

- Испадам будала јер учим своје играче да размишљају док играју - ако противнички играч скаче ван девет метара да не „улази” у њега, већ да скочи у блок, да га не удара рукама док је у ваздуху, да играју мушки, тело наспрам тела, уместо да га повлачи за руку. Онда нам кажу како играмо „мекано” -  каже Матић и наставља још рескије:

- Знао сам да ће бити овако. Имам толико утакмица у Лиги шампиона, Лиги Европе, две репрезентације сам водио (Србија и Мађарска), нисам луд. Видим у ком правцу иде рукомет. Имам неку биографију, нешто освојено и онда дођем овде и дочека ме дивљаштво, комбинације....

Али се ћути о томе?

- Јави се неко само кад је директно погођен. Не жалим ја што нисам у финалу, да се разумемо. Криво ми је што не видим напредак код мојих младих играча који сам желео. То ме боли више од било чега другог.

Не идемо у добром правцу, сматра Матић:

- Остајемо у осамдесетим, деведесетим годинама. Људи, не иде рукомет у том правцу. Ако је то будућност, рукомета, закључајмо све, ионако нам је овај наш спорт на издисају. И, опет ће рећи: „Дошао, овај да нам паметује”. А, како нам се едукују тренери?! Све је у кафани испод стола, ти мени, ја теби.

Емотивни сте, разочарани, али како Вам цела сезона изгледа, независно од тога што се Металопалстика бори „само” за треће место?  Имали сте одличан почетак, трофеј у Суперкупу, били сте непоражени до пред крај првог дела, елиминисани у четвртфиналу Купа?

- Кад сам дошао, јасно ми је речено да желимо да уђемо у плеј-оф и да смо ту, ако се укаже прилика да се боримо за пехар. Мој циљ опет је био да ми млади играчи напредују што више. Један смо испунили, освојили, трофеј, ушли у доигравање, али нисам задовољан како се моји млади играчи развијају.

Зашто је тако?

- Можда је требало више да радим са њима, можда тешко усвајају моја схватања рукомета. Пре бих рекао ово друго. Скромног су основног знања стеченог у млађим категоријама. Јер, кад играч дође у прву екипу, више се бави тактиком и противником, него самим играчем и неким основама. Нема се времена. Да бисмо имали млађи кадар, морамо да нађемо квалитетне тренере, да их платимо да се баве тиме, не да им то буде успутно, а при том да немају ни опрему, лопте, термине, дворане, основне ствари. Мађари, су прво на томе порадили, па су тек онда основали академије. Хајде да пресликамо то, у неком мањем обиму. Одатле све креће. Не гради се кућа од крова, него од темеља. Јер, ако се бавим основним стварима, мора да трпи резултат.

Матић наставља у истом тону:

- Није победа то што сам неког добио један, два разлике, већ кад видим неког од младих да је проглашен за играча утакмице или је 20, 30, 40 минута на терену. Није ми циљ да му дам шансу кад је све готово, последњих пет минута, него кад је нерешено, „минус један” – ту се праве играчи. Мој највећи пораз је кад то не видим, а не неулазак у финале и грубости. Покушавам да их научим рукомету који се игра у Лиги шампиона и Лиги Европе, јер тамо судије неће толерисати ово што толеришу овде, већ ће те врло брзо спустити на земљу.

Шта то све не ваља код нас?

- Није никакав проблем да ја одем, али нека ми прво неко од судија, противничких тренера, играча, каже да ли сам некоме упутио једну једину реч ружну. Звижди ми хала у Лесковцу јер сам тражио тајм-аут у последњем минуту, не да бих неког потценио већ да провежбам акцију седам на шест која ме против Партизана можда коштала треће утакмице полуфинала плеј-офа. Знам добро где сам био пре 15 година и шта сам знао и колико знам сада и имам искуства. Кад не скачем, не дивљам, не показујем да сам ја у центру збивања, а не оно на терену, онда сам ја мекушац.

Дакле, укупан утисак по повратка је тотална горчина, поготово последњих дана?

- Тотална. Упоредите снимак Милићеве повреде у Панчеву и старт последњег нашег шута (Јовановић), па Срдановића кад иде на празан гол, како противник покушава да га спречи... Или, из прве утакмице против Партизана, кад Брајовића на десет метара, са две руке, у ваздуху, играч баца „на трибине”... Ове је правило да ако не направиш 20 минута искључења по утакмици као да ниси играо. Па није то рагби, променио се рукомет.... Тежи се томе да се прочисте правила, да се крила не дирају. Кад ми играч дирне крило у скоку, хоћу да га „убијем”. Али не могу још то да им усадим у главу јер су их тако научили. Нико не каже, пусти га кад добије лопту да иде у слабију страну, па нек голман одлучује с њим, него одма - удри. Дајем све од себе да им то променим.

Вратимо се мало целој сезони, дуго сте у јесењем делу били без пораза?

- Онда нам је отишао Азиз (Војводина) који је био јако важан играч. Опет на другој страни желимо да „вратимо у живот” једног бисера, Милана Јовановића који није играо три године, а пребише га „као мачку”... Да ли судије испоштују што их тренер из Шапца не гледа, не прави проблеме, не скаче им по глави, не псује, брани играчима да проговарају јер ће у противном бити кажњени? Уместо да то подрже, награде, а прате се нечије инструкције и наређења. У Европи судиш једно, овде друго.

Полуфинале с Партизаном?

- Млада, изузетно талентована екипа, створена за рад, ако остану на окупу.  Лепо играју. Тешко их је победити, поготово ако, као у Шапцу имамо две круцијалне одлуке које утичу на резултат. Шта да кажем мојим играчима на крају утакмице? Почињем састанак тако што им ставим до знања да морају у својим главама да прихвате да ће противник добити шест, седам, осам важних лопти. Ако их то поремети, биће као на Бањици, у 43. минуту, „минус девет”. На минус два промашимо два зицера, уз две,три дискутабилне одлуке и то оде на пет, онда изгубе главу и оде на девет...Па немам ја Лејкерсе или Денвер Нагетсе да добијем утакмицу него момке који добијају платицу. Сама чињеница да водећи играч отишао усред сезоне говори много.  То нико не помиње као ни то да желимо да вратимо у живот дечка који је много обећавао.

Матић додаје:

- Нисам ни ја безгрешан. Сви ми имамо и добрих и лоших дана, али да ћу да учим моје играче да буду дивљаци, нећу никад. Хвала судијама и судијској организацији што то цене – јетко ће Матић. – Вероватно ће ме после овог још више „ценити”.