Matić ogorčen i razočaran posle poraza od Partizana: Gde je tu sport?

Obradovali smo se, realno i iznenadili, prošlog leta, povratku trenera bogate međunarodne biografije, Vladana Matića, u srpski rukomet, Metaloplastiku.

Mnogi su već na početku sezone, hvalili njegovu smirenost, odmerenost, koncentraciju samo na igru i utakmicu, igrače. Kao bivši reprezentativac, nosilac nacionalnog priznanja, osvajač medalja sa reprezentacijom, ali pre svega trener sa iskustvom iz Lige šampiona i reputacijom građenom u inostranstvu (Mađarska i Slovenija), trebalo je da da novu dimenziju, dozu kvaliteta i „težine” domaćem takmičenju.

Još nije ni gotovo prvenstvo u kome njegovi Šapčani igraju za treće mesto (poraženi u polufinalu od Partizana u dve utakmice), a Matić je više nego razočaran. Šta više, kao da se pokajao i što se saglasio da ostane i naredne sezone...

- Imam dve ponude iz Mađarske, jedan klub je čak bio spreman da plati i obeštećenje, ali ne da mi Slaviša Stojinović idem – kaže Matić revoltirano.

Zar da nam tako brzo pobegnete?

- Jednostavno razočaran sam...

Šta Vas je tako izbacilo iz takta?

- Gde je tu sport?! Ako ovako može da se igra na evropskim, svetskim prvenstvima ili Ligi šampiona, ovakve odbrane, ovakvi divljački startovi, onda ja nisam za ovaj sport. Ovako se igralo pre 30 godina.

Mnogo gorčine za samo godinu dana u srpskom rukometu?

- Ispadam budala jer učim svoje igrače da razmišljaju dok igraju - ako protivnički igrač skače van devet metara da ne „ulazi” u njega, već da skoči u blok, da ga ne udara rukama dok je u vazduhu, da igraju muški, telo naspram tela, umesto da ga povlači za ruku. Onda nam kažu kako igramo „mekano” -  kaže Matić i nastavlja još reskije:

- Znao sam da će biti ovako. Imam toliko utakmica u Ligi šampiona, Ligi Evrope, dve reprezentacije sam vodio (Srbija i Mađarska), nisam lud. Vidim u kom pravcu ide rukomet. Imam neku biografiju, nešto osvojeno i onda dođem ovde i dočeka me divljaštvo, kombinacije....

Ali se ćuti o tome?

- Javi se neko samo kad je direktno pogođen. Ne žalim ja što nisam u finalu, da se razumemo. Krivo mi je što ne vidim napredak kod mojih mladih igrača koji sam želeo. To me boli više od bilo čega drugog.

Ne idemo u dobrom pravcu, smatra Matić:

- Ostajemo u osamdesetim, devedesetim godinama. Ljudi, ne ide rukomet u tom pravcu. Ako je to budućnost, rukometa, zaključajmo sve, ionako nam je ovaj naš sport na izdisaju. I, opet će reći: „Došao, ovaj da nam pametuje”. A, kako nam se edukuju treneri?! Sve je u kafani ispod stola, ti meni, ja tebi.

Emotivni ste, razočarani, ali kako Vam cela sezona izgleda, nezavisno od toga što se Metalopalstika bori „samo” za treće mesto?  Imali ste odličan početak, trofej u Superkupu, bili ste neporaženi do pred kraj prvog dela, eliminisani u četvrtfinalu Kupa?

- Kad sam došao, jasno mi je rečeno da želimo da uđemo u plej-of i da smo tu, ako se ukaže prilika da se borimo za pehar. Moj cilj opet je bio da mi mladi igrači napreduju što više. Jedan smo ispunili, osvojili, trofej, ušli u doigravanje, ali nisam zadovoljan kako se moji mladi igrači razvijaju.

Zašto je tako?

- Možda je trebalo više da radim sa njima, možda teško usvajaju moja shvatanja rukometa. Pre bih rekao ovo drugo. Skromnog su osnovnog znanja stečenog u mlađim kategorijama. Jer, kad igrač dođe u prvu ekipu, više se bavi taktikom i protivnikom, nego samim igračem i nekim osnovama. Nema se vremena. Da bismo imali mlađi kadar, moramo da nađemo kvalitetne trenere, da ih platimo da se bave time, ne da im to bude usputno, a pri tom da nemaju ni opremu, lopte, termine, dvorane, osnovne stvari. Mađari, su prvo na tome poradili, pa su tek onda osnovali akademije. Hajde da preslikamo to, u nekom manjem obimu. Odatle sve kreće. Ne gradi se kuća od krova, nego od temelja. Jer, ako se bavim osnovnim stvarima, mora da trpi rezultat.

Matić nastavlja u istom tonu:

- Nije pobeda to što sam nekog dobio jedan, dva razlike, već kad vidim nekog od mladih da je proglašen za igrača utakmice ili je 20, 30, 40 minuta na terenu. Nije mi cilj da mu dam šansu kad je sve gotovo, poslednjih pet minuta, nego kad je nerešeno, „minus jedan” – tu se prave igrači. Moj najveći poraz je kad to ne vidim, a ne neulazak u finale i grubosti. Pokušavam da ih naučim rukometu koji se igra u Ligi šampiona i Ligi Evrope, jer tamo sudije neće tolerisati ovo što tolerišu ovde, već će te vrlo brzo spustiti na zemlju.

Šta to sve ne valja kod nas?

- Nije nikakav problem da ja odem, ali neka mi prvo neko od sudija, protivničkih trenera, igrača, kaže da li sam nekome uputio jednu jedinu reč ružnu. Zviždi mi hala u Leskovcu jer sam tražio tajm-aut u poslednjem minutu, ne da bih nekog potcenio već da provežbam akciju sedam na šest koja me protiv Partizana možda koštala treće utakmice polufinala plej-ofa. Znam dobro gde sam bio pre 15 godina i šta sam znao i koliko znam sada i imam iskustva. Kad ne skačem, ne divljam, ne pokazujem da sam ja u centru zbivanja, a ne ono na terenu, onda sam ja mekušac.

Dakle, ukupan utisak po povratka je totalna gorčina, pogotovo poslednjih dana?

- Totalna. Uporedite snimak Milićeve povrede u Pančevu i start poslednjeg našeg šuta (Jovanović), pa Srdanovića kad ide na prazan gol, kako protivnik pokušava da ga spreči... Ili, iz prve utakmice protiv Partizana, kad Brajovića na deset metara, sa dve ruke, u vazduhu, igrač baca „na tribine”... Ove je pravilo da ako ne napraviš 20 minuta isključenja po utakmici kao da nisi igrao. Pa nije to ragbi, promenio se rukomet.... Teži se tome da se pročiste pravila, da se krila ne diraju. Kad mi igrač dirne krilo u skoku, hoću da ga „ubijem”. Ali ne mogu još to da im usadim u glavu jer su ih tako naučili. Niko ne kaže, pusti ga kad dobije loptu da ide u slabiju stranu, pa nek golman odlučuje s njim, nego odma - udri. Dajem sve od sebe da im to promenim.

Vratimo se malo celoj sezoni, dugo ste u jesenjem delu bili bez poraza?

- Onda nam je otišao Aziz (Vojvodina) koji je bio jako važan igrač. Opet na drugoj strani želimo da „vratimo u život” jednog bisera, Milana Jovanovića koji nije igrao tri godine, a prebiše ga „kao mačku”... Da li sudije ispoštuju što ih trener iz Šapca ne gleda, ne pravi probleme, ne skače im po glavi, ne psuje, brani igračima da progovaraju jer će u protivnom biti kažnjeni? Umesto da to podrže, nagrade, a prate se nečije instrukcije i naređenja. U Evropi sudiš jedno, ovde drugo.

Polufinale s Partizanom?

- Mlada, izuzetno talentovana ekipa, stvorena za rad, ako ostanu na okupu.  Lepo igraju. Teško ih je pobediti, pogotovo ako, kao u Šapcu imamo dve krucijalne odluke koje utiču na rezultat. Šta da kažem mojim igračima na kraju utakmice? Počinjem sastanak tako što im stavim do znanja da moraju u svojim glavama da prihvate da će protivnik dobiti šest, sedam, osam važnih lopti. Ako ih to poremeti, biće kao na Banjici, u 43. minutu, „minus devet”. Na minus dva promašimo dva zicera, uz dve,tri diskutabilne odluke i to ode na pet, onda izgube glavu i ode na devet...Pa nemam ja Lejkerse ili Denver Nagetse da dobijem utakmicu nego momke koji dobijaju platicu. Sama činjenica da vodeći igrač otišao usred sezone govori mnogo.  To niko ne pominje kao ni to da želimo da vratimo u život dečka koji je mnogo obećavao.

Matić dodaje:

- Nisam ni ja bezgrešan. Svi mi imamo i dobrih i loših dana, ali da ću da učim moje igrače da budu divljaci, neću nikad. Hvala sudijama i sudijskoj organizaciji što to cene – jetko će Matić. – Verovatno će me posle ovog još više „ceniti”.