ХАЛО, ЦЕТИЊЕ - Љубомир Радановић: Победа Бугарске? Резултатски инцидент!

Шекспира да је своједобно послушао „кукавичлук се увек исплати”, југословенски и европски фудбал би био сиромашнији за спектакуларну завршницу квалификација за Европско првенство у Француској 1984. Љубомир Радановић не би победоносним голом у судијској надокнади времена на Пољуду гравирао себе у вечни алманах овдашњег фудбала већ, како најчешће бива, с годинама затурио у потпалубљу подсвести љубитеља фудбала од Вардара до Триглава и никад (п)остао – константа! Стална величина, непромењива. Постојана.

То је десна ногавица репрезентативног шортса, као омаж учињеном делу од федералног значаја у одлучујућој утакмици с Бугарском – 21. децембра 1983, у Сплиту. Лева... трипут проштепана, безмало 40 година чами у плакару рафинираних успомена. Он, да се пита, скрајнута би остала вазда. Никад изложена у јавности, тадашњој и садашњој. Не, додуше, из његовог грла. 

Не због урођене скромности, патријархалног васпитања и чојства стеченог на цетињским цестама већ један од репрезентативнијих центархалфова Партизана, икад; ексхумацијом успомена не жели да се бави, без обзира на бајну лепоту и вековну вредност.

Човеку дојадило једно те исто присећање на гол Бориславу Михајлову, еуфоричан коментар чувеног Младена Делића „Нема више времена за било шта... 45:38`... Вујовић... ево шанса, гооооол... људи, па је л` то могуће... лудница, шта је ово... 3:2... Радановић, Радановић... Радановић!

Авај, све док куглице у нионској ћази виђенији фудбалски ветерани не деколтирају цедуљу СФРЈ, СЦГ... Србије и Бугарске, тад од новинара буде приморан на повратак у ружичасту прошлост. Истоветно и јуче, уочи вечерашње у Разграду квалификационе утакмице.

- Мрско није да причам о томе, досадило јесте... помало – уз чујан осмех признаје људски.- Гол очито има дуго трајање и несвакидашњу моћ, ваљда, због важности и специфичности утакмице; последње у групи, кад су три репрезентације биле у игри за одлазак у Француску. Ваљда...

Битност не мањка и вечерашњем мечу, разумљиво, без поређења са сплитским?

- Бугари, на основу виђеног досад, немају шта да траже у дуелу са Србијом! Пикси и изабраници су у доброј позицији, фаворити и без обзира на тежину утакмице очекујем - рутинску победу.

Источни сусед игра на свом терену, можда се напне и изненади?

- Тешко на том нивоу, збиља. Чудо би било, сликовито речено: резултатски инцидент! Знате... кадгод је велика важност утакмице и концентрација максимална увек пресуђује квалитет.

Неспоран јесте у поређењу с бугарским, међутим, Србија нимало не наликује репрезентацији из квалификација за минуло светско првенство?

- Поприлично је спора била у Катару, отуд и утисак о недовољно допадљивом фудбалу. Хитри играчи би убрзали игру, дали друга решења зналцима.

Поменуто намешта селектор?

- Тренеру је најтеже да стратешки и психолошки избалансира екипу, играче навикне једне на друге. Кад уравнотежи брзину, технику, чврстину, дуеле... екипа, тек тад постаје озбиљна. Србија је складност пронашла у ондашњим квалификацијама и, несхватљиво, изгубила у Катару. Тимску симетрију би требало да врати, што пре...

Мислите да Стојковић може, опет?

- Зашто да не? Све што направите једном, можете и другог пута.

Цените, утисак је, некадашњег „љутог” ривала и драгог репрезентативног саиграча?

- Како не... Храбар је играч био, не да се потуче, већ није се крио кадгод је било тешко. Отреситост препознајем и у селекторовању, знам, биће све поново океј. Само мало стрпљења, умерености у амбицијама. Никако као пред Катар – бићемо прваци света ха, ха...

Кад се будемо пласирали на ЕП, као и увек, подићи ћемо летвицу?

- Памет не бих да солим из Црне Горе, али играчи на захтеве никад не реагују идентично. Једнима су мотивација, другима немогућа мисија, трећима... не знам шта све, не! Фудбал је зато леп, што није егзактна наука и због различитог мишљења за исту ствар – сви буду у праву ха, ха...