Маљковић о Новоселу: На трен ујединио бившу Југославију

Одлазак у вечност Мирка Новосела трећег трофејног селектора велике Југославије, после Александра Николића и Ранка Жеравице, објава о његовој смрти у четвртак, и данашњи испраћај на Мирогоју у Загребу, обновили су живо сећање на земљу које више нема и барем медијски ујединили простор који се новоговором зове Западни Балкан. Приче Новоселових играча из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века као и његових млађих колега тренера подсетили су и како се играло и – како се живело, тада.

И како је кошаркашка репрезентација земље од 20 милиона становника од губитника постала добитник над највећом силом СССР-ом која је имала 15 пута више житеља, 300 милиона. Како је Новосел сменом генерација, увођењем у вишенационални тим Чачанина Драгана Кићановића, Пуљанина Жељка Јеркова, Тузлака Мирзу Делибашића, Никшићанина Рајка Жижића, његове пулене из златне јуниорске генерације, као и нешто старијих, Београђанина Зорана Славнића и Мостарца Дражена Далипагића извршио смену генерација - ненадмашни Крешимир Ћосић их је жељно чекао – и променио стил и начин игре, дозволивши репрезентативцима испољавање креативних могућности, верујући да ће они већ пронаћи добитнички модел.

Разговарали смо о свему томе са председником Олимпијског комитета Србије, уваженим кошаркашким стручњаком Божидаром Маљковићем, четвороструким шампионом Европе...

- Мирко Новосел је био један од наших највећих тренера у репрезентацији СФРЈ и Цибони. За разлику од Аце Николића, Ранка Жеравице и млађег Богдана Тањевића који су били усмерени тренери, он је био претеча модерних менаџера. Већ тада је сарађивао са политичким структурама, био први човек Универзијаде, изградио Цибонин торањ... Урадио је много за југословенску и хрватску кошарку, а његов одлазак, као и свих великих људи, рецимо Николића, Жеравице, Скансија уједини барем на тренутак бившу Југославију, кошаркашку окупи.

Присетио се Маљковић седамдесетих...

- Директни преноси на телевизији утакмица Првенства Југославије, суботом у 17 сати су историјска заслуга једног од пионира наше кошарке, Небојше Поповића, тада директора Радио телевизије Београд, а прва златна медаља Плавих на Светском првенству у Љубљани 1970. у смислу популаризације кошарке не може да се мери ни са чим пре и после тога.

Маљковић потом износи слику атмосфере која је владала тих година:

- Излазило се у Скадарлију, и на њеној калдрми никада више није момака са спортским торбама о рамену. Као враћају се са тренинга кошарке. Ко није имао торбу није имао шансе да смува неку девојку. Кошаркаши су имали предност... Београд је имао четири прволигаша, ОКК Београд, Раднички, Црвену звезду и Партизан... Кошарка је по популарности обишла остале спортове.

Смена на кормилу државног тима, Новосел уместо Жеравице, била је логична:

- Новосел је водио кадетску и јуниорску репрезентацију и било је правило да тај тренер наслеђује селектора. Мирко је одлично познавао те момке, променио је систем, дао им пуну слободу, а имао је фантастичног Крешимира Ћосића који је пасовима из рекета проналазио сјајне шутере Далипагића, Кићановића, Славнића и Делибашића. Они су чекали на периметру и засипали кош противника. Заиграли смо ефикасније него до тада... Као тренер имао је одличан слух за играче, хоће да играју фудбал, он им дозволи. Зажмури кад са припрема у Крањској Гори оду у коцкарницу у оближњем Филаху у Аустрији. Они су то ценили и – играли су за њега.

Додаје:

- Концептуално, посвећивао је равноправну пажњу и одбрани и нападу, одлично је водио утакмице, вршио правовремене измене.

Маљковић наставља причу сусретима са Новоселом...

- Сећам се у Бањалуци је био тренерски семинар, Новосел за катедром, кад уђе теткица и каже друг Мирко одмах да прекине предавање и - изађе. Тад није било мобилних телефона... Кад се Новосел вратио саопштио нам је да му се родио син Крешимир. Аплауз.

Друга слика:

- Док сам био тренер Цедевите неколико пута смо изашли на ручак или вечеру, а био сам гост и у његовом дому. Био је сјајан домаћин, увео ме у музеј својих успомена, смештен у подруму породичне куће и саткан од свега што му је кошарка донела, од привеска, оловке, признања ...до златних медаља и пехара. Он је сам себи направио музеј, да је чекао политичаре ко зна да ли га добио. Хтели смо и ми то у Југопластици, али...

Слика трећа:

- Били смо на супротним странама, он у Цибони, а ја прво у Радничком, после у Југопластици. Сећам се да смо кад сам био на клупи Крсташа добили у Хали спортова и тако омогућили Партизану да буде први.

Слика четврта:

- У време затегнутих односа долазио сам у Загреб са Лиможем, Панатинаикосом...Видели бисмо се, увек је био веома коректан... Последњих година био је доста болестан, али енергија га није напуштала. Налазио се и разговарао са Русмиром Халиловићем на тему обуке играча у будућности.

Завршетак у стилу апотеозе, глорификовања југословенске кошарке:

- Теже је било бити првак Југославије него шампион Европе. Ја то одлично знам како је тешко било победити у Чачку, Скопљу, Краљеву, Тузли, Шибенику, а камоли у Задру. Односи међу свима нама су били изванредни...