Maljković o Novoselu: Na tren ujedinio bivšu Jugoslaviju

Odlazak u večnost Mirka Novosela trećeg trofejnog selektora velike Jugoslavije, posle Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice, objava o njegovoj smrti u četvrtak, i današnji ispraćaj na Mirogoju u Zagrebu, obnovili su živo sećanje na zemlju koje više nema i barem medijski ujedinili prostor koji se novogovorom zove Zapadni Balkan. Priče Novoselovih igrača iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kao i njegovih mlađih kolega trenera podsetili su i kako se igralo i – kako se živelo, tada.

I kako je košarkaška reprezentacija zemlje od 20 miliona stanovnika od gubitnika postala dobitnik nad najvećom silom SSSR-om koja je imala 15 puta više žitelja, 300 miliona. Kako je Novosel smenom generacija, uvođenjem u višenacionalni tim Čačanina Dragana Kićanovića, Puljanina Željka Jerkova, Tuzlaka Mirzu Delibašića, Nikšićanina Rajka Žižića, njegove pulene iz zlatne juniorske generacije, kao i nešto starijih, Beograđanina Zorana Slavnića i Mostarca Dražena Dalipagića izvršio smenu generacija - nenadmašni Krešimir Ćosić ih je željno čekao – i promenio stil i način igre, dozvolivši reprezentativcima ispoljavanje kreativnih mogućnosti, verujući da će oni već pronaći dobitnički model.

Razgovarali smo o svemu tome sa predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije, uvaženim košarkaškim stručnjakom Božidarom Maljkovićem, četvorostrukim šampionom Evrope...

- Mirko Novosel je bio jedan od naših najvećih trenera u reprezentaciji SFRJ i Ciboni. Za razliku od Ace Nikolića, Ranka Žeravice i mlađeg Bogdana Tanjevića koji su bili usmereni treneri, on je bio preteča modernih menadžera. Već tada je sarađivao sa političkim strukturama, bio prvi čovek Univerzijade, izgradio Cibonin toranj... Uradio je mnogo za jugoslovensku i hrvatsku košarku, a njegov odlazak, kao i svih velikih ljudi, recimo Nikolića, Žeravice, Skansija ujedini barem na trenutak bivšu Jugoslaviju, košarkašku okupi.

Prisetio se Maljković sedamdesetih...

- Direktni prenosi na televiziji utakmica Prvenstva Jugoslavije, subotom u 17 sati su istorijska zasluga jednog od pionira naše košarke, Nebojše Popovića, tada direktora Radio televizije Beograd, a prva zlatna medalja Plavih na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. u smislu popularizacije košarke ne može da se meri ni sa čim pre i posle toga.

Maljković potom iznosi sliku atmosfere koja je vladala tih godina:

- Izlazilo se u Skadarliju, i na njenoj kaldrmi nikada više nije momaka sa sportskim torbama o ramenu. Kao vraćaju se sa treninga košarke. Ko nije imao torbu nije imao šanse da smuva neku devojku. Košarkaši su imali prednost... Beograd je imao četiri prvoligaša, OKK Beograd, Radnički, Crvenu zvezdu i Partizan... Košarka je po popularnosti obišla ostale sportove.

Smena na kormilu državnog tima, Novosel umesto Žeravice, bila je logična:

- Novosel je vodio kadetsku i juniorsku reprezentaciju i bilo je pravilo da taj trener nasleđuje selektora. Mirko je odlično poznavao te momke, promenio je sistem, dao im punu slobodu, a imao je fantastičnog Krešimira Ćosića koji je pasovima iz reketa pronalazio sjajne šutere Dalipagića, Kićanovića, Slavnića i Delibašića. Oni su čekali na perimetru i zasipali koš protivnika. Zaigrali smo efikasnije nego do tada... Kao trener imao je odličan sluh za igrače, hoće da igraju fudbal, on im dozvoli. Zažmuri kad sa priprema u Kranjskoj Gori odu u kockarnicu u obližnjem Filahu u Austriji. Oni su to cenili i – igrali su za njega.

Dodaje:

- Konceptualno, posvećivao je ravnopravnu pažnju i odbrani i napadu, odlično je vodio utakmice, vršio pravovremene izmene.

Maljković nastavlja priču susretima sa Novoselom...

- Sećam se u Banjaluci je bio trenerski seminar, Novosel za katedrom, kad uđe tetkica i kaže drug Mirko odmah da prekine predavanje i - izađe. Tad nije bilo mobilnih telefona... Kad se Novosel vratio saopštio nam je da mu se rodio sin Krešimir. Aplauz.

Druga slika:

- Dok sam bio trener Cedevite nekoliko puta smo izašli na ručak ili večeru, a bio sam gost i u njegovom domu. Bio je sjajan domaćin, uveo me u muzej svojih uspomena, smešten u podrumu porodične kuće i satkan od svega što mu je košarka donela, od priveska, olovke, priznanja ...do zlatnih medalja i pehara. On je sam sebi napravio muzej, da je čekao političare ko zna da li ga dobio. Hteli smo i mi to u Jugoplastici, ali...

Slika treća:

- Bili smo na suprotnim stranama, on u Ciboni, a ja prvo u Radničkom, posle u Jugoplastici. Sećam se da smo kad sam bio na klupi Krstaša dobili u Hali sportova i tako omogućili Partizanu da bude prvi.

Slika četvrta:

- U vreme zategnutih odnosa dolazio sam u Zagreb sa Limožem, Panatinaikosom...Videli bismo se, uvek je bio veoma korektan... Poslednjih godina bio je dosta bolestan, ali energija ga nije napuštala. Nalazio se i razgovarao sa Rusmirom Halilovićem na temu obuke igrača u budućnosti.

Završetak u stilu apoteoze, glorifikovanja jugoslovenske košarke:

- Teže je bilo biti prvak Jugoslavije nego šampion Evrope. Ja to odlično znam kako je teško bilo pobediti u Čačku, Skoplju, Kraljevu, Tuzli, Šibeniku, a kamoli u Zadru. Odnosi među svima nama su bili izvanredni...