Лесковац таличан за Пиксија

Нити је реч о судбини, још мање о случајности, али евидентно јесте. Као војник, у касарни у Синковцу, на захтев аутора рубрике која је објављена у чувеном недељнику Темпо, тада војник Драган Стојковић пригрлио је и фотографијом потврдио да жели да стекне славу и каријеру великог аса настави у Црвеној звезди, где је постао и легенда. Град Лесковац, који је „први до Ниша”, где се фудбаски родио, још једном улази у лични си-ви селектора Србије, али и историју нашег фудбала, као место, а стадион „Дубочица” као терен, на којем је једна селекција под именом Србија, после 24 године прижељкивања и надања, прошла успешно квалификације за Европско првенство. И јуче, али и данас, мање је важно и никако није разочаравајуће, што серију утакмица у Г групи нисмо завршили на првом месту, већ смо се директно квалификовали као другопласирана селекција, иза Мађарске која је имала победу више. И само ће дежурни душебрижници гласно приговорити како нисмо успели да победимо првопласирану Мађарску, али и последњепласирану Бугарску. Играли смо два пута нерешено.

Нису се очи селектора који је припремао и одвео репрезентацију Србије на СП у Катару и сада на ЕП у Немачкој, замаглиле само због романтичог подсећања, најстаријег извештача на конференцији за медије у Лесковцу, на дане када се са лесковачког брда Хисара, преко Темпа у јавност визионарски пренеле оцене новинара да су Србија и Јуославија добили фудбалера са којим ће се поносити и у наредном, 21. веку.

Коментари, оцене и виђења о проеклој утакмице коју много наводе као историјску, у југоисточној Србији се по правилу завршавају оценом: није био ни дан, нити фудбалски догађај за уживање. Ако је резултат био, а јесте, најважнији, зашто не наздравити, подићи чашу и пожелети - срећно орловима са Пиксијем на кормилу и у наредним такмичарским обавезама.