Јована Стевановић: Породица је наша најсјајнија медаља

Децембар, 17. дан последњег месеца у години. Јована Стевановић заједно са Тијаном Бошковић и Езачибашијем подиже пехар намењен прваку света. Непуних пет минута после, са разгласа се чује поново име ведете репрезентације Србије

- Број 15 из екипе Езачибашија Јована Стевановић је и један од два најбоља блокера на планетарној смотри.

Изашла је скромно поздрављајући друге добитнице признања, истовремено и гордо, свесна да је заслужила, захвална што су јој саиграчице помогле да стави само још једну од толико круна у своју витрину, и клупску и репрезентативну.

- Јоле, чујемо ли се и за Нову годину, само да се најавим - уследила је молба с наше стране а за празнични број Спортског журнала.

- Може, наравно, бићу у Београду неколико дана, можемо и да се видимо - рекла је Јована.

А сликање?

- Нема проблема, може. Хвала Вама!

Одиграла је последње коло у првенству Турске и стигла у Београд, њен град. Седам дана касније, „златна” са Светског 2022. шетала је улицама престонице, ту су и тата Горан „Плави” Стевановић, мама Дубравка и брат Анђело.

- Породица је наша најсјајнија медаља - углас су рекли и Јована и тата Горан, и то јесте највећи успех ове одабране, фантастичне четворке из Београда.

Када бисте могли да одаберете један успех, утакмицу и ставили на врх јелке, шта би то било?

- Ух, да ли могу, на једном врху три - упитала је Јована и наставила. - Освајање лиге шампиона за Казалмађореом, Светско првенство 2022. и утакмицу полуфинала против Америке.

Коју бисте украсну одбојкашку куглу разбили?

- Са каквом жељом бих разбила финале Европског првенства са Турском!

Да ли Вам је 2023. вратила све „одузето” ранијих година у репрезентацији, а Ви рекли себи поново сам ту, за овај грб се игра, даје све?

- Све је заправо кренуло још од позива Сантарелија, дакле од 2022. године, повратак у репрезентацију и Богу хвала све се десило како треба. Да сам ја правила план, не бих га боље смислила. Медаља и то на Светском са репрезентацијом, била сам једна од главних актера медаље. Клупски, финале Скудета. Али, најважније је и то хоћу да апострофирам, волим да играм за репрезентацију, за тај дрес бих дала све. Година касније, није била добра, Лига нација, па Европско и то је истина. Континуитет медаља је ту, ту нема збора, али да је била успешна, није. Али, квалификације и изборена виза за Париз су ублажили све. А да сам знала да ћемо изборити Игре, јесам. Видела сам код девојака ту спортску агресију.

Париз, да ли је прва помисао злато, или можда и злато и опроштај појединих играчица?

- Искрено, једва чекам да уђем у олимпијско село, тај осећај са свим тим великанима, на истом месту. А не би било поштено да не кажем, да, само размишљам о злату.

Турска, лига, Лига шампиона, освојено Светско првенство клубова и Ви у њој по први пут?

- Истанбул је један од најлепших градова у коме сам била, људи су љубазни хоће сви да помогну. Само у суперлативу могу да причам. Али, ако смо реални, сматрам да је италијанска јача, мање су разлике у квалитету и јачини екипа, свако може сваког да добије. До последње утакмице се не зна расплет. Овде не, издвојило се три, четири тима, која фигурирају. Али, ако причамо о организацији, као да сам у фудбалском Реал Мадриду.

Фудбал, шлагворт, како Вам иде, гени су чудо, а и ваше мини фудбалске бравуре у одбрани на одбојкашком терену?

- Фудбал сам играла кад сам била мала. Говорили су, види се чија си (смех).

Име тате Горана везује се за Партизан, ваше за Звезду, каква је превласт у кући?

- Искрено, никада се није осећало то ривалство, нити смо толико загрижени. То код нас није тема, зна се.

Дакле, да није одбојка, био би фудбал или?

- Дефинитивно да. Као клинка сам обувала татине копачке и тако се шетала по кући. Али, временом сам схватила да ипак није за мене.

Колико Вам је лепота помогла или одмогла и приватно и пословно?

- Никада нисам о томе размишљала. Хвала Богу волим оно што видим у огледалу и хвала Богу што је то тако. И није тајна, волим да се дотерујем, на утакмицама, ван терена, али, дискретно.

Коме бисте поверили модни штапић, креатору у којој земљи?

- Италија без дилеме. А предност дајем Пинку и Луј Витону, посебно место њиховим торбама. Гласам за елеганцију. Тренерку носим ако је спорт, приватно, тешко да можете да ме видите у њој. Волим лепо да изгледам, то ми је и мајка усадила. Чак и када смо недавно долазиле са клупског из Кине, рекла сам, нема шансе да изађем из авиона са подочњацима до пода, макар ћу крему на лице да ставим, маскару.

А када је сређивање, као неминовност се провлачи питање славља, прослава?

- Ух ту сте ме нашли, волим и свадбе, крштења, славља. Уживам. Али, тада је друга прича, тада ангажујем чак и професионалног шминкера.

Изласци и кафана, дебео знак једнакости?

- Па како, кафана, нема дилеме (смех). Волим кафанску музику, тај моменат, вечера, креће музикица, кад се полако завеса спусти, стаје и музика, све је са мером. Никада нисам волела, ни када смо били клинци, спремање у поноћ, излазак после и до јутра. Кафана има душу, у кафани се људи отварају, у кафани се распредају најлепше и најискреније приче и сви смо пријатељски настројени.

Песме које Вас гану или разгале?

- Зорица Брунцлик, нема шта и Кошава. Ту је и Рођендана два. Волим Тому Здравковића: „Песме моје, песме моје”, Бешлића „Враћам се мајци у Босну”, „Романију”. Ако бих почела да набрајам, краја не би било…

Филм, позориште, ваш живот у коферима, времена је мало, како га трошите?

- Била сам недавно са Бошом (оп. аут. Бојаном Живковић) у позоришту, гледала сам „Лет изнад кукавичјег гнезда”. И „Књигу о Милутину”. Волим позориште. Како смо старији, привлаче вас те ствари, мирнија варијанта. Када сам била млађа, није ме толико занимало, привлачило.

Нова година у кући Стевановића?

- Памтим када је тата играо у Шпанији, била сам дете. Толико ми је остало урезано, много љубави је било свуда око нас, искрило је. Једна прослава на Златибору, чак смо и изашли у провод (смех).

И док тренира пред наставак сезоне у Турској, на адресу Јоване Стевановић стигло је и признање за најбољу одбојкашицу у избору Одбојкашког савеза Србије. И поново је „Јоле” показалаa колика је лафица:

- Награду делим са саиграчицама.

И чувено, постаће можда и заједничка порука свих спортова:

- Србија у срцу, Балкон у мислима - порука и новогодишња жеља колегама.