Павле Ерцег се упокојио на свој 84. рођендан

Спортско новинарство и рукомет остали су без Павла Ерцега (1940 - 2024), барда писане речи, вишедеценијског уредника рукометних рубрика Спорта и Спортског журнала, синонима овог златног спорта у свету новинарства. Судбина је хтела да се упокоји баш на 20. фебруар, на дан кад се пре 84 године родио.

Павле Ерцег је преносећи читаоцима све лепоте витешког спорта значио југословенском рукомету готово једнако као на терену Веселин Вујовић и Светлана Китић. Утакмицу сте могли да гледате, али сте чекали јутро да прочитате Пајин суд и схватите шта сте све пропустили иако сте били очевидац.

Волео је рукомет, једнако као и новинарство, неће бити претенциозно рећи да су му били тик уз породицу. И зато му није било тешко да дочека ситне сате у редакцији чекајући извештај дописника са утакмице или позив неког од бројних посленика из Србије и света, који су сматрали чашћу (често и обавезом) да му првом јаве вест или извештај, често и само да га чују и продискутују о актуелном рукометном тренутку.

Перо му је било бритко, умело је и да сече. Али увек праведно. И само са једним циљем за боље сутра рукомета. Једнако је умео и да похвали, подржи, посебно играче.

Истовремено био је учитељ какав се само пожелети може. Само наизглед строг, громадан и опасан. Иза густе браде крио се брижан колега, увек рад да помогне другоме, посебно млађима. Није превише причао, али се из његових пар реченица могло научити више него из неких књига. Јер савети које је давао били су засновани на знању, искуству, љубави према новинарству и онима код којих је препознавао да су „заражени” истим вирусом једнако спремни да се страствено посвете позиву, као што је то он чинио од првог до последњег дана.

Почео је као сарадник у ЈСЛ Спорт и постао уредник рукометне рубрике која је у то време била једна од перјаница овог листа. Кад се оснивао Спортски журнал препознао је колико ће редакција у настанку значити за српски спорт у целини и придружио се Зорану Поповићу, Данилу Шотри, Зорану Петровићу, Момчилу Дабићу и бројним другим бардовима који су прославили нашу новину.

Обављао је разне функције, био је сјајан организатор тимова за време Олимпијских игара, али је у души увек остао новинар бритког пера који је највише уживао кад стави шлајфну у наранџасту УНИС писаћу машину и крене да ниже реченице о рукомету.

Какав је био за време боравка у редакцији, остао је и по одласку у пензију. Умео је да позове ради добронамерне смернице, а за време великих такмичења издиктира из главе колумну „Из пера доајена”, похвали и оплете - свакоме по заслузи.

Иза себе је оставио дубок траг у свету новинарства и рукомета. Бројне ученике, али и достојног новинарског наследника из породице. Време и место сахране Павла Ерцега биће накнадно саопштени.