ВРЕМЕПЛОВ - Јовановић: Није ме било срамота грејати клупу Стојановићу

Милић Јовановић, некадашњи голман Напретка, Црвене звезде, Могрена, Торенсеа, Насионала и Лесе, спада у ред трофејнијих спортиста некадашње Југославије, иако је у време европских успеха нашег највећег клуба више грејао клупу него што је бранио. Данас живи и ради у Португалији, али сећање на дивно доба и бројне успехе не може да избледи.

Ове године, 10. фебруара, угасио је 58 свећица на рођенданској торти.

- Године брзо пролазе. Као јуче да је било када сам одлазио из Београда за Лисабон. Нажалост, у време ембарга, 1993. Минибусом сам ишао до Будимпеште, а онда авионом у главни град Португалије. Све је то саставни део живота. Изабрао сам дивну земљу, где сам се добро снашао - започео је разговор Милић Јовановић.

Поникао је у Напретку, мрежу тима из Крушевца чувао је на 57 званичних утакмица. Са Чарапанима је 1988. био југословенски прволигаш, а знао је да победи и највеће клубове. Најлепше успомене Јовановића везане су за Лазарев град.

- Симпатичан клуб добрих људи. Прошао сам све млађе категорије у Напретку са тренерима које никад не могу да заборавим, Драгишом Илићем, Иваном Ивановићем, покојни Владом Милосављевићем, Јовицом Шкором... Они су ми много помогли. Онда сам отишао на служење обавезног војног рока, потом сам се нашао у првом тиму Напретка и дошла је незаборавна година. Имали смо савршену екипу. Ушли смо у Прву лигу Југославије. У Крушевцу имам доста драгих људи и пријатеља.

Црвеној звезди је 1990. био потребан голман. Бранко Давидовић је већ био у печалби, а Стеван Стојановић био је без конкуренције. Није Милић Јовановић често добијао прилику, али није ни грех бити велика замена „малом Дики”.

- Нисам имао много шансе поред Дике, али нисам жалио. Стојановић и ја смо се добро слагали на тренинзима, а били смо изузетни другари. Он је био у савршеној форми, па сам ја једино могао да грејем клупу. Бранио сам неколико утакмица, ваљано сам одрадио свој посао. Касније је Стеван отишао у Белгију, ја доживео тешку повреду рамена.

Звезда је славила европску титулу у Барију 29. маја 1991. Милић Јовановић био је део велике историје. Само привилеговани могу да се подиче оним што је остварила његова генерација.

- То су били уметници са лоптом. Где се Звезда појави, стадиони су били дупке пуни. Ми смо се са свима надигравали, играли лепршаво. Сећам се да смо мало пре финала Купа шампиона отишли у Љубљану на ноге одличној Олимпији и добили је са 6:0. Били смо пуни самопоуздања, наши играчи су знали где се ко налази. Ретко се може догодити да Црвена звезда има тим какав је имала те сезоне.

У његовом „си-ви-ју убележена је и утакмица Црвена звезда – Коло Коло 3:0. Хладно децембарско недељно праскозорје од Звезде је начинило клупског првака света. Јовановић, ипак, није путовао у Земљу излазећег сунца.

- Нажалост, нисам био у Јапану због тешке повреде рамена. Искључен је Дејан Савићевић, нервоза је била огромна. Био сам срећан због успеха Звезде и тужан што нисам био тамо. То је једина титула коју немам са Црвеном звездом.

Са нашим најтрофејнијим клубом је два пута подизао пехар шампиона Југославије. Онда су дошле санкције, општа и неправедна изолација да све поквари. Верује да би Звезда наставила истим путем да су доминирала нека срећнија времена.

- Следећу сезону играли смо по Европи, нису нам дали да у Београду будемо домаћини. Да смо дочекивали ривале на Маракани опет бисмо догурали до финала Купа шампиона, можда поновили успех из Барија. Путовали смо често аутобусом, онако преуморни добро смо се држали, али нисмо успели пласирати се у финале. Отишли су у  иностранство Роби Просинечки и Драгиша Бинић, али имали смо и даље добар тим. Данас је незамисливо да се неком може начинити неправда какву је преживела Црвена звезда.

Јовановић је затим отишао у Могрен, па у иностранство. Кад је завршио каријеру и подвукао линију, био је задовољан у потпуности.

- Презадовољан сам. Освојио сам много трофеја. Бранио сам у Првој лиги Југославије, на великим европским  мечевима. Могао сам да продужим каријеру још неколико сезона, али сам прихватио понуду да радим у Леси и данас сам ту.

У мају сваке године црвено-бели обележавају највећи успех у историји нашег фудбала.

-  Долазио сам четири или пет пута, али чешће нисам био у могућности због обавеза према Леси. Лепо је срести старе другаре и пријатеље. Дивно је доћи у Црвену звезду. Увек када сам у Србији одем до стадиона, сада су услови другачији. Одем да се видим и са Стеваном Стојановићем. Остали смо пријатељи.