Афричко (можда и индијанско) племе је, кажу, држало два ратна савета, први – увече, уз ватрену воду и там-там, проткано великим речима и блиц-криг стратегијом, други – ујутро, без синоћне жестине и у кудикамо смиренијем, рационалнијем тону.
Партизанов тријумф над Хибернијаном, на прелазу четвртка у петак, изгледао је величанствено, продукт атомског фудбала младог тима скоро сат бројчано слабијег од кочоперног противника, међутим, дан касније, укључене главе и шире слике, испливава и наличје медаље. Понос и пуне очи, у први мах и под емоцијама главне компоненте, смењује сурова реалност: Парни ваљак, трећу годину заредом, неће да буде учесник групне фазе европских такмичења, сезону 2025/26. завршио је у трећем колу квалификација за Лигу конференције?!
Тајминг за Божа Копривицу, уз Синана Гуџевића аутора најпрефињенијих сентенци о црно-белима, у епизоди „Због чега гол Дијега Арманда Црвеној звезди у Београду није међу пет најлепших у Марадонином опусу”?
Један: важно је такмичење; два: степен такмичења на коме је тај гол постигнут; три: ко вам је противник; четири: на ком стадиону. Пресликано на Партизан и мегдан у Шкотској: 1) ЛК је, колико за наше клубове била по мери, трећеразредна 2) трећа рунда квалификација је „иха-хај” од осмине финала где се са Александром Станојевићем догурало 2022. 3) Хибернијан, баш као и Партизан, миљама је од најбољег у држави 4) голеади на Истер роуду, испоставило се – с голманима „сумњивог расположења”, није сведочило ни 20 хиљада гледалаца.
Тачно, млади тим црно-белих има „Џејмс Дин” шмек и, из визуре навијача, и те како заслужује да се воли, за херојско издање у Единбургу опише и у десетерцу, али...
Пред клубом из Хумске је још једна туробна, домаћа јесен, искуство учи – с „бубамаром” склоном да се заглави у блату, дуплим блоком и паркираним аутобусом противника, никад јачим вечитим ривалом кадрим да и с пола гаса, на средокраћи европских посластица, кад-тад одмакне.
А, ви... Осуђени да празну касу (мониторинг је још далеко и не мора да се моли државни врх за новац) закрпите продајом баш тих бисера, Душко Вујошевић је знао да зачини – „са тек неколико примљених стипендија” (док Алдо Калулу броји свој први милион).
Пред Партизаном, баш као и у Глазгову 1989, лављег срца, ма колико на „реванш с Хибернијаном” узорку све изгледало бајно / сјајно, дуго је путовање, написа један други Копривица, у (Ј)европу.
1. Управа види оно што жели
Легитимно је и има резона размишљање управе: „Играмо допадљиво, форсирамо Партизанову децу, нисмо трошаџије, навијачи нам не звижде и долазе на стадион заљубљени у „Драгојевић – Угрешић” друштво, бисери су у нотесима скаута и, ако Бог да, постаће „златне коке”, добро нам је кренуло у првенству и уколико комшије заглаве са европским обавезама бићемо (бар до зиме) у шампионској трци...”
Али и овако:„Испали су из Европе у сезони купања, од два противника слабија од себе, нису довели искусног штопера иако је и натуршчицима било јасно да је потребан к'о хлеб насушни, осуђени су на ђаке из школе јер нико од некадашњих асова није желео да се врати и игра за цркавицу, да ли баш сви ти таленти заслужују префикс – супер, колико знамо - Јован Милошевић је бисер Војводине, Андреј Костић и Вукотић Будућности, на старту шампионата провукли су се у Панчеву, против Радничког 1923, такође, публика долази у већем броју само на међународне утакмице, у Хумску се није вратила због њих, већ зато што је видела леђа омраженим претходницима...”
Ко год да је у праву, једно је сигурно: свако види, на жалост, само оно што жели, док је истина, наравно, саткана од микса.
2. Благојевић константно у раскораку
О кривици Срђана Благојевића за Партизаново у кратким рукавима и по августовској жези испадање из Европе и те како може да се дискутује: АЕК и Хибернијан, традиционално, богами и играчки, нису реноме српског вицепрвака, фусноте – ко зна да ли би се прошла и Александрија да је била домаћин у Украјини, не у Пољској и у реваншу (без ВАР-а) није остала већ у уводу с десеторицом, међутим, круцијално је питање: да ли би неки други тренер, рецимо – с већим рејтингом, боље водио црно-белу млађарију?
Благојевићу, у изјавама господског понашања, не могу да се оспоре храбре минијатуре: упорно форсирање Јована Милошевића и кад је Гробарима „ходао по ганглијама”, улога стартера Богдану Костићу без обзира што је претходно промашио пенал, слање на терен и џокер улога Андреја Костића (па и Душана Јовановића), сублимирано – спознаја и вера у оно што и с ким ради.
С друге стране, предуго му је требало да схвати да Вукотић може да допринесе искључиво на позицији „десетке”, у склапању правог мозаика добрано му је „помогао” Ђурђевићев црвени картон, остало још у „мрачној соби” да је Натхо морао да почне против Шкота и у Београду и у Единбургу...
И Срђан се, утисак је, учи на Партизану, константно у раскораку добрих и лоших одлука, оцене да са искуством, као и тим, расте и бојазни да руководство великог клуба у случају два, три слабија резултата на жртвеник не принесе, као што редовно бива, најпре тренерову главу. Први услов, „збогом” међународној сцени од чијих пара је могло да се живи, већ је испунио...
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
