ГЛАВНЕ УЛОГЕ НА ТРИ ТЕРЕНА: Ранко Марковић, из Лазарева код Зрењанина, првотимац у фудбалу, футсалу и кошарци

Ранко Марковић, рођен је 21. јула 2004. године и омиљен је међу становницима Лазарева. Плени осмехом и, сви кажу, добротом. Кад треба помоћи другарима или организовати радну акцију у клубовима, увек је први. Такав је и по спортском потенцијалу, не само за једну дисциплину.

Ранко Марковић стандардни је првотимац Задругара, без пораза у Зрењанинској „А” лиги и будући члан Подручне лиге Зрењанин, има резервисано место у првој петорци истоименог кошаркашког клуба, пријатног изненађења у Другој српској лиги, а ни стартна екипа САС-а из футсала, не може да се замисли без младића високог 186 цм.

- Почео сам да тренирам у ФК Спорто, са 11 година. Тренер је био Данило Бјелица, добро познат широм Војводине по раду са најмлађима. Земљак ми је из Лазарева, а био је одличан и фудбалер. После четири године постао сам члан Задругара и са непуних 16 дебитовао у првом тиму – каже Марковић.

Задужен је за место штопера, али има га свуда по терену. Покретљив је, убацује се у везни ред, зна да направи и искористи „вишак“ и припрети голманима. Код прекида игре, редовно одлази у казнени простор и користи одличан одраз и осећај за ваздушне дуеле.

- Сад сам у дефанзивном делу тима, али свеједно је за који део терена сам задужен. Не могу да стојим и увек тежим да учествујем у креирању игре и помогнем саиграчима из везног реда. Постижем и голове, а драге су и асистенције, делим радост са стрелцима и осталима из екипе.

У клубу брину кад дођу паузе и прелазни рокови, у последња три готово да није било клуба из овог дела банатске равнице, који га нису желели, упорни су били из Војвођанске и Српске лиге.

- Пре 18 месеци звао ме српсколигаш, у последњих годину дана појавила су се још два и позиви стоје и за лето. Екипе са војвођанског „Истока” не помињем, много их је и сви у клубу су упознати. Атмосфера у Задругару је сјајна, другарство је велико, као да смо браћа, а имамо доброг тренера Владимира Грбушића. Код њега сам много научио и напредовао, радио је у Српкој лиги и најперспективнији је у овом делу равнице. Овде нема пара, обећања, али се изгара за плаво – беле боје. Љубав је надјачала позиве других. На 20 утакмица уписали смо само реми, а остале смо победили.

Тријумфи су убедљиви, ефикасност на високом нивоу.

- Ривали би да нас изненаде, крену из бункера, а кад откључамо браву, онда почиње голеада. Једна смо од ретких екипа која пред утакмицу има више играча од места у протоколу, па тренер Грбушић има простора за ротације и мења по петорицу.

Три пута током сезоне десило се да, одмах после туширања, јури за Зрењанин да заузме место у кошаркашкој екипи Задругара.

- Школска сала у Лазареву мањих је димензија и принуђени смо да играмо у Зрењанину. Сва три пута екипа је била на загревању и до почетка меча недостајало је десетак минута. Другари ме завитлавју и говоре да се, у кратком временском инетрвалу, два пута туширам, као да радим најтеже физичке послове.

Кошарку је почео да тренира у петом разреду основне школе. Задужен је за организацију игре и са позиције плеја разиграва комплетан тим. Без њега не би било добрих резултата међу српсколигашима.

- Другари су ме одвукли на кошарку и свидело ми се, а тадашњи пионирски тим сада је сениорски и то даје посебну димензију. Летњу лигу играмо на отвореном, имамо два изузетна терена, један у центру села, други у склопу СЦ Цитадела, одмах уз фудбалски и користимо заједничке свлачионице. Навијача је као и на фудбалским мечевима и прате нас широм Вовјодине.

Задовољни су у клубу учинком у игри испод обруча.

- Осећам да могу више. Кад су истог дана фудбалски и кошаркашки дуели, немам довољно времена да се загрејем, да осетим лопту. Умор је присутан касно увече, кад се све заврши. Загрејан сам, добро разгибан после фудбала, па утрчим на паркет не осећајући замор. Кад организам дође у фазу мировања, заспим као јагње.

Увек је насмејан, тихе природе, одговара да нико не може да га одврати од жеље да помогне друговима.

- Ако некад и одем у виши ранг, ако прихватим неку српсколигашку понуду, бићу спреман да се одазовем на сваки позив тренера Ненада Нешковића, учи нас од првих кошаркашких дана. Зна да дозира и увек ме пита да ли могу да издржим. Не бих могао да одмарам после фудбалске утакмице, а да не помогнем саиграчима из кошаркашког тима. Јаче је од мене, повезани смо од малих ногу и нећу да дозволим да будем изван њих.

Травнати терен, па паркет, па поново паркет, али у Кристалној дворани где САС игра мечеве футсала. Трећи разбој на којем је међу најзапаженијим, а у мајсторици баража био је најбољи у мечу са београдским Храмом, са два гола трасирао је победу и опстанак у елити.

- Пре непуне три године позвао ме Миливоје Симо Батиница да дођем на тренинг САС-а, да ће ми се свидети и да ћу се, добрим радом, наметнути. Био је упоран и кад сам отишао први пут, инсистирао је да останем и да ће ми бити добро. Тако сам кренуо, после тренинга у Задругару, увече одлазим у Кристалну дворану на нових 90 минута рада. Не поклапају се мечеви са Задругаром, па успем да одговорим потребама у футсалу.

Циљеви су јасни, за крај је поручио.

- Највећу подршку имам од оца Драгана и мајке Гордане, сестре близнакиње Драгане, млађег брата Марка, кажу ми да је за мене свака лопта иста. Тешко је прекинути и изабрати један спорт. Нисам под притиском, љубав и младост вуку да будем у спорту, а то што сам хиперактиван, могу да издржим. Само да здравње послужи, ништа више од тога – рекао је Ранко Марковић.