GLAVNE ULOGE NA TRI TERENA: Ranko Marković, iz Lazareva kod Zrenjanina, prvotimac u fudbalu, futsalu i košarci

Ranko Marković, rođen je 21. jula 2004. godine i omiljen je među stanovnicima Lazareva. Pleni osmehom i, svi kažu, dobrotom. Kad treba pomoći drugarima ili organizovati radnu akciju u klubovima, uvek je prvi. Takav je i po sportskom potencijalu, ne samo za jednu disciplinu.

Ranko Marković standardni je prvotimac Zadrugara, bez poraza u Zrenjaninskoj „A” ligi i budući član Područne lige Zrenjanin, ima rezervisano mesto u prvoj petorci istoimenog košarkaškog kluba, prijatnog iznenađenja u Drugoj srpskoj ligi, a ni startna ekipa SAS-a iz futsala, ne može da se zamisli bez mladića visokog 186 cm.

- Počeo sam da treniram u FK Sporto, sa 11 godina. Trener je bio Danilo Bjelica, dobro poznat širom Vojvodine po radu sa najmlađima. Zemljak mi je iz Lazareva, a bio je odličan i fudbaler. Posle četiri godine postao sam član Zadrugara i sa nepunih 16 debitovao u prvom timu – kaže Marković.

Zadužen je za mesto štopera, ali ima ga svuda po terenu. Pokretljiv je, ubacuje se u vezni red, zna da napravi i iskoristi „višak“ i pripreti golmanima. Kod prekida igre, redovno odlazi u kazneni prostor i koristi odličan odraz i osećaj za vazdušne duele.

- Sad sam u defanzivnom delu tima, ali svejedno je za koji deo terena sam zadužen. Ne mogu da stojim i uvek težim da učestvujem u kreiranju igre i pomognem saigračima iz veznog reda. Postižem i golove, a drage su i asistencije, delim radost sa strelcima i ostalima iz ekipe.

U klubu brinu kad dođu pauze i prelazni rokovi, u poslednja tri gotovo da nije bilo kluba iz ovog dela banatske ravnice, koji ga nisu želeli, uporni su bili iz Vojvođanske i Srpske lige.

- Pre 18 meseci zvao me srpskoligaš, u poslednjih godinu dana pojavila su se još dva i pozivi stoje i za leto. Ekipe sa vojvođanskog „Istoka” ne pominjem, mnogo ih je i svi u klubu su upoznati. Atmosfera u Zadrugaru je sjajna, drugarstvo je veliko, kao da smo braća, a imamo dobrog trenera Vladimira Grbušića. Kod njega sam mnogo naučio i napredovao, radio je u Srpkoj ligi i najperspektivniji je u ovom delu ravnice. Ovde nema para, obećanja, ali se izgara za plavo – bele boje. Ljubav je nadjačala pozive drugih. Na 20 utakmica upisali smo samo remi, a ostale smo pobedili.

Trijumfi su ubedljivi, efikasnost na visokom nivou.

- Rivali bi da nas iznenade, krenu iz bunkera, a kad otključamo bravu, onda počinje goleada. Jedna smo od retkih ekipa koja pred utakmicu ima više igrača od mesta u protokolu, pa trener Grbušić ima prostora za rotacije i menja po petoricu.

Tri puta tokom sezone desilo se da, odmah posle tuširanja, juri za Zrenjanin da zauzme mesto u košarkaškoj ekipi Zadrugara.

- Školska sala u Lazarevu manjih je dimenzija i prinuđeni smo da igramo u Zrenjaninu. Sva tri puta ekipa je bila na zagrevanju i do početka meča nedostajalo je desetak minuta. Drugari me zavitlavju i govore da se, u kratkom vremenskom inetrvalu, dva puta tuširam, kao da radim najteže fizičke poslove.

Košarku je počeo da trenira u petom razredu osnovne škole. Zadužen je za organizaciju igre i sa pozicije pleja razigrava kompletan tim. Bez njega ne bi bilo dobrih rezultata među srpskoligašima.

- Drugari su me odvukli na košarku i svidelo mi se, a tadašnji pionirski tim sada je seniorski i to daje posebnu dimenziju. Letnju ligu igramo na otvorenom, imamo dva izuzetna terena, jedan u centru sela, drugi u sklopu SC Citadela, odmah uz fudbalski i koristimo zajedničke svlačionice. Navijača je kao i na fudbalskim mečevima i prate nas širom Vovjodine.

Zadovoljni su u klubu učinkom u igri ispod obruča.

- Osećam da mogu više. Kad su istog dana fudbalski i košarkaški dueli, nemam dovoljno vremena da se zagrejem, da osetim loptu. Umor je prisutan kasno uveče, kad se sve završi. Zagrejan sam, dobro razgiban posle fudbala, pa utrčim na parket ne osećajući zamor. Kad organizam dođe u fazu mirovanja, zaspim kao jagnje.

Uvek je nasmejan, tihe prirode, odgovara da niko ne može da ga odvrati od želje da pomogne drugovima.

- Ako nekad i odem u viši rang, ako prihvatim neku srpskoligašku ponudu, biću spreman da se odazovem na svaki poziv trenera Nenada Neškovića, uči nas od prvih košarkaških dana. Zna da dozira i uvek me pita da li mogu da izdržim. Ne bih mogao da odmaram posle fudbalske utakmice, a da ne pomognem saigračima iz košarkaškog tima. Jače je od mene, povezani smo od malih nogu i neću da dozvolim da budem izvan njih.

Travnati teren, pa parket, pa ponovo parket, ali u Kristalnoj dvorani gde SAS igra mečeve futsala. Treći razboj na kojem je među najzapaženijim, a u majstorici baraža bio je najbolji u meču sa beogradskim Hramom, sa dva gola trasirao je pobedu i opstanak u eliti.

- Pre nepune tri godine pozvao me Milivoje Simo Batinica da dođem na trening SAS-a, da će mi se svideti i da ću se, dobrim radom, nametnuti. Bio je uporan i kad sam otišao prvi put, insistirao je da ostanem i da će mi biti dobro. Tako sam krenuo, posle treninga u Zadrugaru, uveče odlazim u Kristalnu dvoranu na novih 90 minuta rada. Ne poklapaju se mečevi sa Zadrugarom, pa uspem da odgovorim potrebama u futsalu.

Ciljevi su jasni, za kraj je poručio.

- Najveću podršku imam od oca Dragana i majke Gordane, sestre bliznakinje Dragane, mlađeg brata Marka, kažu mi da je za mene svaka lopta ista. Teško je prekinuti i izabrati jedan sport. Nisam pod pritiskom, ljubav i mladost vuku da budem u sportu, a to što sam hiperaktivan, mogu da izdržim. Samo da zdravnje posluži, ništa više od toga – rekao je Ranko Marković.