Да ли песма Ђорђа Балашевића...„Неко то од горе види све” или стихови у изведби Нине Бадрић и њеног „Неба” - „Неко то горе види све, свако од нас сања, а небо одређује пут”...
Тек, ове ноте уткане су и најбоље описују живот, одбојкашки зенит Александре Јегдић, либера селекције Србије, њене последње три године у плавом дресу, стрпљење и бравуре које су је винуле у звездани врх. Јер, иако ће 9. октобра ова дама да одува 30 свећица на рођенданској торти, она не стаје.
Од тренутка када ју је прво одабрао Данијеле Сантарели, потом исто учинио селектор Ђовани Гвидети, Александра једино и само „прича” на терену, не воли да се експонира, али је била рада да у разговору за Спортски журнал, подели баш тај пут од првог злата са Србијом до сада, подршци породице, спортској философији и јединој жељи у Паризу.
Мало другачије лето, мирније, али посебније од прошлогодишњег, Олимпијске игре куцају на врата.
- Прошло је било такмичарско густо, Лига нација, потом европско првенство, квалификације за Игре у Паризу. Ове године је мало другачији распоред, све је усмерено на највећу спортску смотру, али знали смо и били припремљени на то. Почеле смо у Београду, биле две недеље на Копаонику вредно радиле и на физици и на одбојкашким елементима. И на крају, можемо да будемо срећне што смо одрадиле добро – сумира радни део сада већ добро позната „16” владарки планете.
По реду „вожње” уследила је Италија, одлазак на мегдан освајачу Лиге нација и два теста у Фиренци.
- Утисак је баш та лепа организација, пуна дворана, ТВ пренос, толико су се организатори потрудили да ту прву утакмицу приближе аудиторијуму да баш изгледа као да је такмичарска. Било је феноменално. Играле смо против селекције која је одиграла одлично у Лиги нација, потом је и освојила. За овај део припрема приказале смо јако висок ниво игре и борбу, супротставиле смо се и победиле 3:2. Мислим да су сви били онако позитивно настројени, задовољни епилогом. Друга је већ била затвореног типа, али сигурно да је значила.
ПОСЕБНА ЉУБАВ НАЦИЈЕ
Порука за навијаче, за све поштоваоце женске одбојкашке репрезентације, била је кратка, али моћна.
- Они имају посебну љубав за женску одбојкашку репрезентацију, које год да је такмичење у питању. Шаљу нам енергију, ми је осећамо и увек нам је драго када можемо да им на најлепши начин и узвратимо.
Неколико дана провели сте у Београду, а већ данас нова мисија, овог пута у Пољској, на Меморијалу „Агата Мроз Олшевска” и „мерење” са домаћином, потом Доминиканском Републиком и Француском.
- Јак турнир и последња провера пре одлазак на Игре. Доминикана ривал за поштовање, Пољска такође, Француска са којом мислим да је Србија последњи пут играла на Европском 2021. године. Само наставак рада и припреме за задатке који нас чекају, озбиљне задатке у Граду светлости!
Задовољни сте урађеним, и Вама се пише деби, а ближи се јубиларац, 30 лета.
- У мом случају ако кажем да иако треба да напуним 30 година, јако сам млада духом и стварно не мислим да је отрцана фраза, као и да су и Олимпијске игре у Паризу остварење сна. И не само оне, у мом случају, последње три године живим сан, бајку. Све се заређало од дебија на Светском првенству, Европско првенство, потом квалификације, све је било у кратком временском периоду. Зато и кажем у сну сам који и даље траје.
Златном сну.
- И док физички нисам била део ове екипе, увек је био, да златан, гледала сам исте ове девојке које сада играју, неке од њих, о чему сам већ и причала. А сада играм у екипи са једном Мајом Огњеновић, трофејном, најбољом, Мајом која носи заставу у Паризу. И она то заслужује, а нама који смо са њом указана је велика част. Срећна сам што сам у таквом тиму.
КЛУБ НА ЧЕКАЊУ, АЛИ НЕМАЧКА ДЕФИНИТИВНО НЕ
Ако је неко оставио трага у Бундеслиги онда је то Александра, малтене Немачка, то првенство, увек су се везивали за њено име. Ипак, како је и сама признала на питање о наредном клубу.
- Још увек је клуб на чекању. Дефинитивно није Немачка и неће бити. Шест година сам била тамо и доста је.
Конкуренција за подијум је велика, Србија у витринама има сребрно и бронзано одличје са ОИ.
- На овом такмичењу, поготову ове године нема слабих ривала. Као што већ сви причају, само бих се надовезала, ове Игре су можда и најјаче до сада. Из тог разлога је и јако тешко извући конкуренте за завршницу. Нека то буду поред нас, Италија, Бразил и Кина, ту су и Америка и Турска, које ће тражити поход ка врху. И ако погледамо једну Доминикану у последње две године, видимо шта прави. Видећемо како ће се одвијати. Оно што је чињеница је да неће бити лаких утакмица!
Далеко је причати о томе, али Александрино искуство каже који су сервиси најтежи да се одбране.
- Кина је серверски јако добра, Америка такође, уме тактички добро да одради, рецимо кратак, па дуг, добро то контролишу.
Философија која води либера плавих и животна и спортска врло је једноставна и зато је ту где јесте.
- Увек се водим у животу да на све ствари гледам позитивно. Неко негде све то мери, гледа, ко и колико заслужује и да ли. И сваког од нас то чека пре или касније. Са таквим ставом све је лакше и лепше. Трудим се да будем приземна и реална.
Насмејана је „Јегда” како је зову саиграчице, за крај интервјуа а на питање како је здравље, њено, саиграчица, поентирала је у једној реченици:
- Хвала Богу, све је у најбољем реду!
Тако нека и остане. И сада, у Паризу, јер толико и Александра и све девојке од прве до последње желе и сада гласно изговарају, уз мотив и енергију шта циљају- једино одличје, најсјајније, које чека да се стави око врата, да заокружи вишедеценијску владавину одбојкашица Србије.
СРЕЋА РОДИТЕЉА И ПОГЛЕД СА ОБЛАКА...
Уз супруга Владимира, који је такође „дубоко” у одбојкашим тренерским водама, породица је број 1 пратња.
- Они и даље кажу да су на облацима због свега што се мени дешава. Ту су увек, константно су уз мене, срећни, изузетно су ми велика подршка, вера, снага. Много ми значе, сестра, мама, тата...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
