Zlatan pogled sa oblaka

Da li pesma Đorđa Balaševića...„Neko to od gore vidi sve” ili stihovi u izvedbi Nine Badrić i njenog „Neba”  - „Neko to gore vidi sve, svako od nas sanja, a nebo određuje put”...

Tek, ove note utkane su i najbolje opisuju život, odbojkaški zenit Aleksandre Jegdić, libera selekcije Srbije, njene poslednje tri godine u plavom dresu, strpljenje i bravure koje su je vinule u zvezdani vrh. Jer, iako će 9. oktobra ova dama da oduva 30 svećica na rođendanskoj torti, ona ne staje.

Od trenutka kada ju je prvo odabrao Danijele Santareli, potom isto učinio selektor Đovani Gvideti, Aleksandra jedino i samo „priča” na terenu, ne voli da se eksponira, ali je bila rada da u razgovoru za Sportski žurnal, podeli baš taj put od prvog zlata sa Srbijom do sada, podršci porodice, sportskoj filosofiji i jedinoj želji u Parizu.

Malo drugačije leto, mirnije, ali posebnije od prošlogodišnjeg, Olimpijske igre kucaju na vrata.

- Prošlo je bilo takmičarsko gusto, Liga nacija, potom evropsko prvenstvo, kvalifikacije za Igre u Parizu. Ove godine je malo drugačiji raspored, sve je usmereno na najveću sportsku smotru, ali znali smo i bili pripremljeni na to. Počele smo u Beogradu, bile dve nedelje na Kopaoniku vredno radile i na fizici i na odbojkaškim elementima. I na kraju, možemo da budemo srećne što smo odradile dobro – sumira radni deo sada već dobro poznata „16” vladarki planete.

Po redu „vožnje” usledila je Italija, odlazak na megdan osvajaču Lige nacija i dva testa u Firenci.

- Utisak je baš ta lepa organizacija, puna dvorana, TV prenos, toliko su se organizatori potrudili da tu prvu utakmicu približe auditorijumu da baš izgleda kao da je takmičarska. Bilo je fenomenalno. Igrale smo protiv selekcije koja je odigrala odlično u Ligi nacija, potom je i osvojila. Za ovaj deo priprema prikazale smo jako visok nivo igre i borbu, suprotstavile smo se i pobedile 3:2. Mislim da su svi bili onako pozitivno nastrojeni, zadovoljni epilogom. Druga je već bila zatvorenog tipa, ali sigurno da je značila.

Nekoliko dana proveli ste u Beogradu, a već danas nova misija, ovog puta u Poljskoj, na Memorijalu „Agata Mroz Olševska” i „merenje” sa domaćinom, potom Dominikanskom Republikom i Francuskom.

- Jak turnir i poslednja provera pre odlazak na Igre. Dominikana rival za poštovanje, Poljska takođe, Francuska sa kojom mislim da je Srbija poslednji put igrala na Evropskom 2021. godine. Samo nastavak rada i pripreme za zadatke koji nas čekaju, ozbiljne zadatke u Gradu svetlosti!

Zadovoljni ste urađenim, i Vama se piše debi, a bliži se jubilarac, 30 leta.

- U mom slučaju ako kažem da iako treba da napunim 30 godina, jako sam mlada duhom i stvarno ne mislim da je otrcana fraza, kao i da su i Olimpijske igre u Parizu ostvarenje sna. I ne samo one, u mom slučaju, poslednje tri godine živim san, bajku. Sve se zaređalo od debija na Svetskom prvenstvu, Evropsko prvenstvo, potom kvalifikacije, sve je bilo u kratkom vremenskom periodu. Zato i kažem u snu sam koji i dalje traje.

Zlatnom snu.

- I dok fizički nisam bila deo ove ekipe, uvek je bio, da zlatan, gledala sam iste ove devojke koje sada igraju, neke od njih, o čemu sam već i pričala. A sada igram u ekipi sa jednom Majom Ognjenović, trofejnom, najboljom, Majom koja nosi zastavu u Parizu. I ona to zaslužuje, a nama koji smo sa njom ukazana je velika čast. Srećna sam što sam u takvom timu.

Konkurencija za podijum je velika, Srbija u vitrinama ima srebrno i bronzano odličje sa OI.

- Na ovom takmičenju, pogotovu ove godine nema slabih rivala. Kao što već svi pričaju, samo bih se nadovezala, ove Igre su možda i najjače do sada. Iz tog razloga je i jako teško izvući konkurente za završnicu. Neka to budu pored nas, Italija, Brazil i Kina, tu su i Amerika i Turska, koje će tražiti pohod ka vrhu. I ako pogledamo jednu Dominikanu u poslednje dve godine, vidimo šta pravi. Videćemo kako će se odvijati. Ono što je činjenica je da neće biti lakih utakmica!

Daleko je pričati o tome, ali Aleksandrino iskustvo kaže koji su servisi najteži da se odbrane.

- Kina je serverski jako dobra, Amerika takođe, ume taktički dobro da odradi, recimo kratak, pa dug, dobro to kontrolišu.

Filosofija koja vodi libera plavih i životna i sportska vrlo je jednostavna i zato je tu gde jeste.

- Uvek se vodim u životu da na sve stvari gledam pozitivno. Neko negde sve to meri, gleda, ko i koliko zaslužuje i da li. I svakog od nas to čeka pre ili kasnije. Sa takvim stavom sve je lakše i lepše. Trudim se da budem prizemna i realna.

Nasmejana je „Jegda” kako je zovu saigračice, za kraj intervjua a na pitanje kako je zdravlje, njeno, saigračica, poentirala je u jednoj rečenici:

- Hvala Bogu, sve je u najboljem redu!

Tako neka i ostane. I sada, u Parizu, jer toliko i Aleksandra i sve devojke od prve do poslednje žele i sada glasno izgovaraju, uz motiv i energiju šta ciljaju- jedino odličje, najsjajnije, koje čeka da se stavi oko vrata, da zaokruži višedecenijsku vladavinu odbojkašica Srbije.