Свака европска утакмица на стадиону „Рајко Митић“ је спектакл, посебно у Лиги шампиона. Кад великан попут Барселоне гостује Црвеној звезди у Београду после 28 година онда је то много више од спектакла. Догађај за памћење до краја живота, без обзира на резултат и игру.
Грозница се осећала данима пре меча. Распродате све улазнице, непрестана прича о доласку Јамала, Рафиње, Левандовског, Педрија, Де Јонга и осталих звезда Блаугране. Још више је каталонски тим привукао пажњу због сјајних резултата у последње време, игре од које застаје дах и подсећа на најсјајније дане славног клуба.
И управо је много тога у хладној новембарској вечери подсећало на 31. октобар 1996. Препуне трибине, колорит и увек сјајна кореографија Звездиних навијача и без присталица Барселоне. Ни квалитет играча на терену није био слабији него пре скоро три деценије.
Ориле су се песме подршке из грла симпатизера црвено-белих током свих 90 минута. Као по обичају, публика је више стајала него што је седела, овог пута се придржавајући упутства да су сва места нумерисана.
Док се нестрпљиво ишчекивао почетак на северној трибини јасно је био уочљив транспарент „Нема предаје“. Било је још много застава и људи који су се синоћ свом снагом „дали својој Звезди“. За незабораван амбијент и вишедеценијску причу каквом су спектаклу синоћ присуствовали.
Лига шампиону и Барселону на Маракани заиста је требало доживети...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
