Драгослав Степановић име је стекао у ОФК Београду, класу потврдио у дресу Црвене звезде и репрезентације Југославије, а најдубље трагове оставио је у Немачкој. Као тренер радио је у више земаља. Данас живи у Франкфурту од зарађеног и од успомена. И оне су његове.
Био је кремен из Сибнице, па фудбалски Гете Франкфурта, онда чекић који разбија све, али широким спортским масама некако је најлакше и најлепше да кажу – Степи! Ваљда зато што се оно што вреди увек кратко изговарало и писало.
Свет је угледао 30. августа 1948. у Сибници код Рековца. У родни крај одлази с времена на време.
- Отац ми је преминуо 2012, а мајка 2013. Касније је била корона, па одлазим ређе. Ипак, у Сибници имам родбину, тамо је кућа у којој сам рођен. Посећујем то место и чувам успомене - каже Степановић.
На Старој Карабурми је провео 11 година. За сениорски тим Романтичара играо је седам сезона. Плаво-бели су увек имали играче спремне да заиграју за Партизан или Црвену звезду.
- Дошао сам у Партизан на пробу, код тренера Флоријана Матекала који је створио најмање четири или пет играча учесника финала Купа шампиона 1966. После три дана тренинга код њега рекао ми је да нисам за Партизан и да потражим други клуб. Отишао сам у ОФК Београд и тамо сам нашао оне који разумеју моју игру. Имао сам тада 17 година. Родитељи су ми бранили да играм фудбал, хтели да завршим факултет. Међутим, на Старој Карабурми сам прошао пробни тренинг и примили су ме.
У Црвеној звезди је провео три сезоне. Тренер је био Миљан Миљанић, касније Гојко Зец. Са Петром Кривокућом био је, као и у репрезентацији некадашње заједничке земље, један од најбољих бековских тандема у Европи.
- Звезда је велики је клуб са највећим бројем навијача и свим оним стварима које ОФК Београд није имао. Моја игра и све што сам показивао допала се Миљану Миљанићу. Радо сам прихватио позив. ОФК Београд је играо у Купу УЕФА, али Звезда је нудила шире могућности. Ипак, нисам био много срећан. Мучиле су ме повреде, а у Мостару ме „однео” Џемал Хаџиабдић и морао сам на операцију. Упркос свему, одиграо сам много утакмица за црвено-беле. Потпредседник ОФК Београда рекао је да се нисам повредио да ме никада они не би пустили на Маракану.
Отишао је у Немачку октобра 1976, а не у летњем прелазном року.
- Ајнтрахт ме је позвао на пробни тренинг јер је имао проблема са недостатком левих бекова. Ту сам провео седам дана, људи из клуба су схватили да могу да попуним то место, ангажовали су ме и провео сам две године у Франкфурту. Правила су тад дозвољавала само два странца у клубу. Кад је дошао нови менаџер и довео два играча, отишао сам у Ворматију из Вормса.
За репрезентацију Југославије одиграо је 34 утакмице, постигао је један гол.
- Играо сам 36 пута за Плаве, али неко је некада написао другачије, па ме те нетачне бројке прате све до данас. Дрес селекције Европе обукао сам 1976. у Паризу. Најпријатније сам се осећао кад сам био део репрезентација Југославије на опроштајној утакмици Пелеа. На Маракани у Рио де Жанеиру било је 183.000 гледалаца и око 5.000 извештача из разних делова света. Пеле је имао жељу да на опроштају игра против „европских Бразилаца”, како нас је прозвао. Предводили су нас Вујадин Бошков и Гојко Зец, а резултат је био 2:2. Асистирао сам за један гол и то је за мене било незаборавно. Желео сам да дођем до видео снимка те утакмице и доста година касније мој сан се остварио. Иначе, Пеле је био изузетно љубазан и обичан, једноставан човек.
Степи је планирао да постане менаџер, уместо тога имао је врхунску тренерску каријеру.
- Кад су у ОФК Београду видели да сам се опростио, звали су ме да радим тамо. Остао сам овде. Завршио сам једну од најбољих школа у Европи, у Келну. Онда сам радио у тиму састављеном од наших људи. Увек сам желео да будем у најјачој лиги. Догодило се да Бранко Зебец преузме Ајнтрахт. Желео сам да будем његов помоћник. Наговорио ме да завршим тренерску школу и саветовао ме да пазим где ћу почети тренерску каријеру. Судбина је хтела да сам био тренер Ајнтрахта.
Као тренер највише је радио у Немачкој, али и у Шпанији, Грчкој, Кини, Египту, Србији и Републици Српској. Имао је прилику да 1992. у Франкфурт донесе титулу, али је његов тим у последњем колу поражен од отписане Ханзе. Штутгарт је тај кикс умео да искористи.
- Изгубили смо са 2:1, погодили пречку, стативу, имали шест колосалних прилика, судија није досудио очигледан казнени ударац за нас.
Мото „живот иде даље” ушао је у широку употребу као израз наде и животног оптимизма. Чак је и Фолкер Буфије рекао да од тада Франкфурт има два филозофа.
- Двојица новинара написали су књигу коју сам промовисао. Буфије је школске распусте проводио близу Новог Сада. Његови родитељи водили су га на одмор на Дунав. Он је тада, на промоцији, рекао да Франкфурт има два филозофа – један је Гете, а други сам ја, што ми је остало јако симпатично.
ДВЕ СЕЗОНЕ У МАНЧЕСТЕР СИТИЈУ
Степи је две сезоне провео у Манчестер ситију, а каријеру завршио у Ворматији.
- Борили смо се борили за улазак у Прву лигу, последњу утакмицу изгубили смо у гостима, па нисмо ушли у квалификације. Ипак, имао сам срећу да ме гледа менаџер Манчестер ситија Малком Алисон. Желео је да му тим игра са либером. Позвао ме да дођем у Енглеску. Клуб је био изузетно популаран и на цени. Био сам одушевљен понудом и нисам оклевао.
ЗБОГ ЗЕТА ТРЕНИРАО ЛАКТАШЕ
Драгослав Степановић једно време радио је у Лакташима, у Републици Српској.
- Било је невероватно да из Бундеслиге дођем у Републику Српску. Мој зет је био менаџер Лакташа и кад више није могао сам да одради посао, позвао ме је. Родбина је родбина, дошао сам и преузео тим. Међутим, након месец дана зет је отишао, остао сам да покушам да направим подвиг. Ипак, клуб се није задржао у Премијер лиги БиХ, јер је мало бодова освојио у првом делу сезоне. Прекасно сам дошао. Ипак, стекао сам слику о дивним људима и дивној Републици Српској и БиХ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
