Dragoslav Stepanović ime je stekao u OFK Beogradu, klasu potvrdio u dresu Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, a najdublje tragove ostavio je u Nemačkoj. Kao trener radio je u više zemalja. Danas živi u Frankfurtu od zarađenog i od uspomena. I one su njegove.
Bio je kremen iz Sibnice, pa fudbalski Gete Frankfurta, onda čekić koji razbija sve, ali širokim sportskim masama nekako je najlakše i najlepše da kažu – Stepi! Valjda zato što se ono što vredi uvek kratko izgovaralo i pisalo.
Svet je ugledao 30. avgusta 1948. u Sibnici kod Rekovca. U rodni kraj odlazi s vremena na vreme.
- Otac mi je preminuo 2012, a majka 2013. Kasnije je bila korona, pa odlazim ređe. Ipak, u Sibnici imam rodbinu, tamo je kuća u kojoj sam rođen. Posećujem to mesto i čuvam uspomene - kaže Stepanović.
Na Staroj Karaburmi je proveo 11 godina. Za seniorski tim Romantičara igrao je sedam sezona. Plavo-beli su uvek imali igrače spremne da zaigraju za Partizan ili Crvenu zvezdu.
- Došao sam u Partizan na probu, kod trenera Florijana Matekala koji je stvorio najmanje četiri ili pet igrača učesnika finala Kupa šampiona 1966. Posle tri dana treninga kod njega rekao mi je da nisam za Partizan i da potražim drugi klub. Otišao sam u OFK Beograd i tamo sam našao one koji razumeju moju igru. Imao sam tada 17 godina. Roditelji su mi branili da igram fudbal, hteli da završim fakultet. Međutim, na Staroj Karaburmi sam prošao probni trening i primili su me.
U Crvenoj zvezdi je proveo tri sezone. Trener je bio Miljan Miljanić, kasnije Gojko Zec. Sa Petrom Krivokućom bio je, kao i u reprezentaciji nekadašnje zajedničke zemlje, jedan od najboljih bekovskih tandema u Evropi.
- Zvezda je veliki je klub sa najvećim brojem navijača i svim onim stvarima koje OFK Beograd nije imao. Moja igra i sve što sam pokazivao dopala se Miljanu Miljaniću. Rado sam prihvatio poziv. OFK Beograd je igrao u Kupu UEFA, ali Zvezda je nudila šire mogućnosti. Ipak, nisam bio mnogo srećan. Mučile su me povrede, a u Mostaru me „odneo” Džemal Hadžiabdić i morao sam na operaciju. Uprkos svemu, odigrao sam mnogo utakmica za crveno-bele. Potpredsednik OFK Beograda rekao je da se nisam povredio da me nikada oni ne bi pustili na Marakanu.
Otišao je u Nemačku oktobra 1976, a ne u letnjem prelaznom roku.
- Ajntraht me je pozvao na probni trening jer je imao problema sa nedostatkom levih bekova. Tu sam proveo sedam dana, ljudi iz kluba su shvatili da mogu da popunim to mesto, angažovali su me i proveo sam dve godine u Frankfurtu. Pravila su tad dozvoljavala samo dva stranca u klubu. Kad je došao novi menadžer i doveo dva igrača, otišao sam u Vormatiju iz Vormsa.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 34 utakmice, postigao je jedan gol.
- Igrao sam 36 puta za Plave, ali neko je nekada napisao drugačije, pa me te netačne brojke prate sve do danas. Dres selekcije Evrope obukao sam 1976. u Parizu. Najprijatnije sam se osećao kad sam bio deo reprezentacija Jugoslavije na oproštajnoj utakmici Pelea. Na Marakani u Rio de Žaneiru bilo je 183.000 gledalaca i oko 5.000 izveštača iz raznih delova sveta. Pele je imao želju da na oproštaju igra protiv „evropskih Brazilaca”, kako nas je prozvao. Predvodili su nas Vujadin Boškov i Gojko Zec, a rezultat je bio 2:2. Asistirao sam za jedan gol i to je za mene bilo nezaboravno. Želeo sam da dođem do video snimka te utakmice i dosta godina kasnije moj san se ostvario. Inače, Pele je bio izuzetno ljubazan i običan, jednostavan čovek.
Stepi je planirao da postane menadžer, umesto toga imao je vrhunsku trenersku karijeru.
- Kad su u OFK Beogradu videli da sam se oprostio, zvali su me da radim tamo. Ostao sam ovde. Završio sam jednu od najboljih škola u Evropi, u Kelnu. Onda sam radio u timu sastavljenom od naših ljudi. Uvek sam želeo da budem u najjačoj ligi. Dogodilo se da Branko Zebec preuzme Ajntraht. Želeo sam da budem njegov pomoćnik. Nagovorio me da završim trenersku školu i savetovao me da pazim gde ću početi trenersku karijeru. Sudbina je htela da sam bio trener Ajntrahta.
Kao trener najviše je radio u Nemačkoj, ali i u Španiji, Grčkoj, Kini, Egiptu, Srbiji i Republici Srpskoj. Imao je priliku da 1992. u Frankfurt donese titulu, ali je njegov tim u poslednjem kolu poražen od otpisane Hanze. Štutgart je taj kiks umeo da iskoristi.
- Izgubili smo sa 2:1, pogodili prečku, stativu, imali šest kolosalnih prilika, sudija nije dosudio očigledan kazneni udarac za nas.
Moto „život ide dalje” ušao je u široku upotrebu kao izraz nade i životnog optimizma. Čak je i Folker Bufije rekao da od tada Frankfurt ima dva filozofa.
- Dvojica novinara napisali su knjigu koju sam promovisao. Bufije je školske raspuste provodio blizu Novog Sada. Njegovi roditelji vodili su ga na odmor na Dunav. On je tada, na promociji, rekao da Frankfurt ima dva filozofa – jedan je Gete, a drugi sam ja, što mi je ostalo jako simpatično.
DVE SEZONE U MANČESTER SITIJU
Stepi je dve sezone proveo u Mančester sitiju, a karijeru završio u Vormatiji.
- Borili smo se borili za ulazak u Prvu ligu, poslednju utakmicu izgubili smo u gostima, pa nismo ušli u kvalifikacije. Ipak, imao sam sreću da me gleda menadžer Mančester sitija Malkom Alison. Želeo je da mu tim igra sa liberom. Pozvao me da dođem u Englesku. Klub je bio izuzetno popularan i na ceni. Bio sam oduševljen ponudom i nisam oklevao.
ZBOG ZETA TRENIRAO LAKTAŠE
Dragoslav Stepanović jedno vreme radio je u Laktašima, u Republici Srpskoj.
- Bilo je neverovatno da iz Bundeslige dođem u Republiku Srpsku. Moj zet je bio menadžer Laktaša i kad više nije mogao sam da odradi posao, pozvao me je. Rodbina je rodbina, došao sam i preuzeo tim. Međutim, nakon mesec dana zet je otišao, ostao sam da pokušam da napravim podvig. Ipak, klub se nije zadržao u Premijer ligi BiH, jer je malo bodova osvojio u prvom delu sezone. Prekasno sam došao. Ipak, stekao sam sliku o divnim ljudima i divnoj Republici Srpskoj i BiH.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
