Наш човек у Америци - Радојица: Понос и тајна броја 720

Хјустон и Тексас су синоними за нафту, револвере и тврдо језгро католичанства. Велики града и друга по величини држава у Сједињеним Амричким Државама нису били плодно тле за фудбал, бар онај коме је реквизит округла лопта.

То је променио долазак једног Србина. Захваљујући Радојици Ристићу (41) пелцер „сокера“ се примио у граду од седам милиона становника. Откако је именован за директора Хјустон Тексас академије школа се убразано развија дословце у свим правцима.

- У академији је тренутно 9.000 дечака и девојчица 81 нације – открива Ристић: - Са њима ради 170 тренера, а осморо административаца води разне области школе.

Како успевате да организујете тренинге за тако велики број играча?

- Имамо четири кампа, зовемо их по странама света, и укупно 52 терена. То је једини начин да одржимо академију. Хјустон је огроман. У данима кад обилазим сва четири кампа морам да возим око 500 километара. Због пространства једини начин да задржимо децу је да им приближимо кампове, мада и у оваквим условима нека деца морају да путују по сат времена.

Како функционише школа са 9000 играча?

- Најмлађи тренирају два-три пута недељно, старији су свакодневно у кампу и уз технику на терену имају и тактичку обуку која их припрема за наставак каријере. Дечаци играју у формацији 4-4-2 ромб са захтевом за већим поседом лопте. Девојчице играју 4-3-3 са већим развојем крила. Од најмлађих категорија инсистирамо на поседу лопте, што се каже, с намером. Избор тактике је изнуђен. Тексашани су традиционално нижи и физички слабији од становника неких других делова Америке, па се ослањамо на оно у чему смо бољи, а то су брзина и техника. Годинама развијамо тај систем и добро нам иде.

Какви резултати то показују?

- Освајамо регионална такмичења, а конкуретни смо на државним. Сваког викенда десетине екипа су на турнирима. Лично, више сам поносан на број 720.

Шта значи тај број?

- То је број наших чланова који су од 2017. до 2024. добили пуну стипендију на неком од америчких универзитета захваљујући фудбалу. Од 720 стипендиста 480 су девојке.

Значи, не правите професионалце и играче за МЛС?

- Из нашег академије тројица су постали професионалци. Двојица су отишла у Шведску, један у прву, један у трећу лигу, и један играч је добио уговор у МЛС. То је све од нас. 

Зашто је тако велика разлика између академаца и професионалаца?

- Разлику прави систем. Акценат је на школи. Са 15 година већина одлази на колеџе и тада престају свакодневни тренинзи. Они који се издвајају талентом или вољом могу да нађу пут до професионалног спорта, али то су углавном амерички фудбал, кошарка, хокеј на леду или бејзбол, а ти спортови врло брзо најбоље ухвате у свој ковитлац. Ко жели у фудбалске професионалце може о томе да размишља поново са 19 година, али до тада је већ изгубио четири године квалитетног рада. То најбоље можете да видите по резултатима млађих селекција САД. Нема их нигде, нису конкурентни чак ни у КОНКАКАФ зони.

Зашто не помажу клубови МЛС?

- Клубови МЛС имају млађе селекције, узрасте од 12 до 18 година, али тамо је систем прича за себе. Клубови су приватни, лигу чине клубови, дакле, све се своди на новац. При том, сваки клуб води своју политику. Чикаго и Атланта су преузели немачку школу. Синсинати и Канзас интересују само страни фудбалери. У Мајамију све мора бити циркус, забава. У Калифорнији због публике доводе Латиноамериканце. Издвајају се Канађани, али они бар имају јасно одређен правац на коме раде заједно Ванкувер, Торонто и Монтреал и зато много брже напредују. Канада је претекла САД, а о Мексиканцима да не говорим, они боље разумеју фудбалску културу.

Да ли Американци заиста не разумеју фудбал?

- Овде сам десет година и мислим да имам право да кажем да би САД владале светом у фудбалу кад би боље разумели игру. Потенцијал је огроман, средства неограничена, инфраструктура савршена, али шта то вреди кад не умеју да се прилагоде фудбалу, већ се труде да га прилагоде себи. Систем МЛС по коме нема испадања је добар за тренере, нема притиска резултата и одговорности, али то није добро за фудбал. Није све у освајању титуле, понекад је успех и не испасти из лиге. Сад полако уводе и трансфер-систем, међутим не одричу се драфта који ради по систему осталих професионалних спортова иако у фудбалу још са драфта нису добили врхунског играча.

Да ли то значи да ни долазак Лионела Месија у Интер и других великих имена у разне клубове није помогао разумевањеу фудбала?

- Долазак Месија је подигао цену улазница. За утакмице Хјустон Динама улазница кошта шест долара, а кад дође Интер цена је 250 долара. Публика жели да види звезду, па клубови не воде много рачуна о талентованим играчима који би побољшали игру и резултате. Све је у новцу. Ако је зарада добра и фудбал је добар, а то је супротно од европског система где само добар фудбал доноси новац.

Како у таквом систему опстаје ваша академија?

- Највећи приход су чланарине које износе од 1200 до 3000 долара годишње. Имамо и разне спонзорске уговоре. С обзиром да смо непрофитабилна организација сав новац који уђе у клуб мора да буде потрошен за рад клуба, на плате тренера, куповину опреме, плаћање рачуна, трошкове путовања... На крају године рачун мора да буде „нула“, а онда све испочетка – каже Радојица Ристић, директор Хјустон Тексас академије.