Naš čovek u Americi - Radojica: Ponos i tajna broja 720

Hjuston i Teksas su sinonimi za naftu, revolvere i tvrdo jezgro katoličanstva. Veliki grada i druga po veličini država u Sjedinjenim Amričkim Državama nisu bili plodno tle za fudbal, bar onaj kome je rekvizit okrugla lopta.

To je promenio dolazak jednog Srbina. Zahvaljujući Radojici Ristiću (41) pelcer „sokera“ se primio u gradu od sedam miliona stanovnika. Otkako je imenovan za direktora Hjuston Teksas akademije škola se ubrazano razvija doslovce u svim pravcima.

- U akademiji je trenutno 9.000 dečaka i devojčica 81 nacije – otkriva Ristić: - Sa njima radi 170 trenera, a osmoro administrativaca vodi razne oblasti škole.

Kako uspevate da organizujete treninge za tako veliki broj igrača?

- Imamo četiri kampa, zovemo ih po stranama sveta, i ukupno 52 terena. To je jedini način da održimo akademiju. Hjuston je ogroman. U danima kad obilazim sva četiri kampa moram da vozim oko 500 kilometara. Zbog prostranstva jedini način da zadržimo decu je da im približimo kampove, mada i u ovakvim uslovima neka deca moraju da putuju po sat vremena.

Kako funkcioniše škola sa 9000 igrača?

- Najmlađi treniraju dva-tri puta nedeljno, stariji su svakodnevno u kampu i uz tehniku na terenu imaju i taktičku obuku koja ih priprema za nastavak karijere. Dečaci igraju u formaciji 4-4-2 romb sa zahtevom za većim posedom lopte. Devojčice igraju 4-3-3 sa većim razvojem krila. Od najmlađih kategorija insistiramo na posedu lopte, što se kaže, s namerom. Izbor taktike je iznuđen. Teksašani su tradicionalno niži i fizički slabiji od stanovnika nekih drugih delova Amerike, pa se oslanjamo na ono u čemu smo bolji, a to su brzina i tehnika. Godinama razvijamo taj sistem i dobro nam ide.

Kakvi rezultati to pokazuju?

- Osvajamo regionalna takmičenja, a konkuretni smo na državnim. Svakog vikenda desetine ekipa su na turnirima. Lično, više sam ponosan na broj 720.

Šta znači taj broj?

- To je broj naših članova koji su od 2017. do 2024. dobili punu stipendiju na nekom od američkih univerziteta zahvaljujući fudbalu. Od 720 stipendista 480 su devojke.

Znači, ne pravite profesionalce i igrače za MLS?

- Iz našeg akademije trojica su postali profesionalci. Dvojica su otišla u Švedsku, jedan u prvu, jedan u treću ligu, i jedan igrač je dobio ugovor u MLS. To je sve od nas. 

Zašto je tako velika razlika između akademaca i profesionalaca?

- Razliku pravi sistem. Akcenat je na školi. Sa 15 godina većina odlazi na koledže i tada prestaju svakodnevni treninzi. Oni koji se izdvajaju talentom ili voljom mogu da nađu put do profesionalnog sporta, ali to su uglavnom američki fudbal, košarka, hokej na ledu ili bejzbol, a ti sportovi vrlo brzo najbolje uhvate u svoj kovitlac. Ko želi u fudbalske profesionalce može o tome da razmišlja ponovo sa 19 godina, ali do tada je već izgubio četiri godine kvalitetnog rada. To najbolje možete da vidite po rezultatima mlađih selekcija SAD. Nema ih nigde, nisu konkurentni čak ni u KONKAKAF zoni.

Zašto ne pomažu klubovi MLS?

- Klubovi MLS imaju mlađe selekcije, uzraste od 12 do 18 godina, ali tamo je sistem priča za sebe. Klubovi su privatni, ligu čine klubovi, dakle, sve se svodi na novac. Pri tom, svaki klub vodi svoju politiku. Čikago i Atlanta su preuzeli nemačku školu. Sinsinati i Kanzas interesuju samo strani fudbaleri. U Majamiju sve mora biti cirkus, zabava. U Kaliforniji zbog publike dovode Latinoamerikance. Izdvajaju se Kanađani, ali oni bar imaju jasno određen pravac na kome rade zajedno Vankuver, Toronto i Montreal i zato mnogo brže napreduju. Kanada je pretekla SAD, a o Meksikancima da ne govorim, oni bolje razumeju fudbalsku kulturu.

Da li Amerikanci zaista ne razumeju fudbal?

- Ovde sam deset godina i mislim da imam pravo da kažem da bi SAD vladale svetom u fudbalu kad bi bolje razumeli igru. Potencijal je ogroman, sredstva neograničena, infrastruktura savršena, ali šta to vredi kad ne umeju da se prilagode fudbalu, već se trude da ga prilagode sebi. Sistem MLS po kome nema ispadanja je dobar za trenere, nema pritiska rezultata i odgovornosti, ali to nije dobro za fudbal. Nije sve u osvajanju titule, ponekad je uspeh i ne ispasti iz lige. Sad polako uvode i transfer-sistem, međutim ne odriču se drafta koji radi po sistemu ostalih profesionalnih sportova iako u fudbalu još sa drafta nisu dobili vrhunskog igrača.

Da li to znači da ni dolazak Lionela Mesija u Inter i drugih velikih imena u razne klubove nije pomogao razumevanjeu fudbala?

- Dolazak Mesija je podigao cenu ulaznica. Za utakmice Hjuston Dinama ulaznica košta šest dolara, a kad dođe Inter cena je 250 dolara. Publika želi da vidi zvezdu, pa klubovi ne vode mnogo računa o talentovanim igračima koji bi poboljšali igru i rezultate. Sve je u novcu. Ako je zarada dobra i fudbal je dobar, a to je suprotno od evropskog sistema gde samo dobar fudbal donosi novac.

Kako u takvom sistemu opstaje vaša akademija?

- Najveći prihod su članarine koje iznose od 1200 do 3000 dolara godišnje. Imamo i razne sponzorske ugovore. S obzirom da smo neprofitabilna organizacija sav novac koji uđe u klub mora da bude potrošen za rad kluba, na plate trenera, kupovinu opreme, plaćanje računa, troškove putovanja... Na kraju godine račun mora da bude „nula“, a onda sve ispočetka – kaže Radojica Ristić, direktor Hjuston Teksas akademije.