Чолић: Џајић популарнији од мене

Здравко Чолић у Фудбалском савезу Србије! Не, није трансфер године већ изненадна посета „српској кући фудбала“ човека који је доказао да за окупљање 80.000 људи на трибинама неког фудбалског стадиона није потребно да на терен истрче 22 фудбалера. Њему је то три пута у професионалној каријери пошло за руком: 1978, 2001. и 2007. године.

Један од најпопуларнијих певача свих времена на овим просторима и прва јавна личност чији се постер својевремено појавио у природној величини, велики је љубитељ фудбала и навијач српске репрезентације. Дугогодишње пријатељство са председником Драганом Џајићем и генералним секретаром Бранком Радујком у петак је овековечено и сусретом у просторијама наше фудбалске организације.

Чола је најпре свратио до Теразија 35, затим продужио ка Старој Пазови и у друштву челних људи ФСС обишао комплетан комплекс у коме се наше репрезентативне селекције припремају за важне међународне утакмице.

- Много ми је драго што сам гост Фудбалског савеза Србије. Ту је мој стари друг Драган Џајић. Ту је и Бранко Радујко, за кога ме такође веже искрено пријатељство и сарадња од раније на неким заједничким пројектима. Одушевљен сам условима у Старој Пазови. Када нека репрезентација има на располагању овако импозантан објекат, логично је очекивати добре резултате.

Изјавио је Здравко за сајт ФСС и додао да је спортски комплекс у Старој Пазови на нивоу кампова из најразвијенијих земаља Европе.

- Ово нема ни Фудбалски савез Немачке. Радује ме и податак да у Стару Пазову долазе клубови и репрезентације са других континената и из целе Европе. Буквално, нема шта нема. Можда недостаје само један мањи базен који би употпунио комплетан утисак и олакшао играчима процес опоравка после напорних тренинга. Најискреније, јавила ми се жеља да се понекад ушуњам овде и искористим нешто од свих ових погодности које нуди Спортски центар ФСС.

Посебну пажњу славног певача привукле су ВАР просторије, али и постери рекордера који красе ходник испред свлачионица у Старој Пазови.

- ВАР је за мене врло специфична фудбалска новотарија. И даље постоје ситуације које не могу јасно да се процене због положаја камере и угла из којег је акција снимљена. Мене више занима овај спортски део комплекса који је на услузи нашим репрезентативцима. Шест терена са фантастичном подлогом, свлачионице, теретана и медицински блок на највишем могућем нивоу, смештајни блок на коме би многи хотели могли да позавиде… и наравно, комплетан брендинг који представља једну врсту путовања кроз славну прошлост и најзначајније резултате наше фудбалске репрезентације.

Посета уваженог госта није могла да прође без дреса са његовим именом и бројем који симболизује фудбалску виртуозност. Мада би у Здравком случају „јединица“ била прикладнија од „десетке“.

- Ја сам стари голман. Бранио сам за јуниоре Жељезничара, касније и у градској лиги Сарајева у малом фудбалу. Ипак, не бих имао ништа против да се опробам у улози нападача или полутке.

Почетком седамдесетих када је славна генерација Жељезничара јуришала ка првој титули шампиона Југославије, Здравко се за место на голу борио са чувеним Слободаном Јањушем.

- Мало је фалило да моја каријера крене потпуно другим током. Фудбал је у почетку имао предност у односу на музику.  Одлучила је божија воља. Другим речима, преломио сам у делићу секунде, непосредно пред почетак једне важне утакмице коју сам играо заједно са врло познатим играчима Жеље. Мој млађи брат је дојурио до терена и обавестио ме да је чика Иван Барић дошао код нас кући да ми држи час гитаре. Нашао сам се у великој дилеми: фудбал или гитара. Онда је у глави нешто кврцнуло, скинуо сам рукавице и кренуо кући. Био сам толико нервозан да ми је трзалица у једном тренутку склизнула из руке и када сам покушао да је дохватим, гитаром сам закачио чика Ивана и раскрварио га… мајка одмах ракију, облоге… Када је дошао себи, Иван је само прозборио: ‘бога ти, каква енергија, каква страст’. Тако је почела моја музичка каријера.

Гитара је победила ‘бубамару“, али је фудбал остао емоција која траје и данас.

- Рођен сам на Грбавици и било је логично да прво заволим Жељезничар. Пратио сам као дете и онај страшан тим Партизана који је догурао до финала Купа шампиона 1966. године. Изгубили су несрећно од Реала са 2:1. Подвизи Црвене звезде у Барију и Токију некако су нас све окренули ка Маракани, али никада нисам могао да навијам против свог Жељезничара. Драг ми је и Хајдук јер сам се дружио са Шурјаком и многим другим играчима сплитског клуба. Наравно, не пропуштам ниједну утакмицу репрезентације Србије и Орловима желим пуно среће против Аустрије и у предстојећим квалификацијама за светско првенство.

Једна дилема је остала нерешена. Ко је током седамдесетих био популарнији: Здравко Чолић или Драган Џајић?

- Дефинитивно Џајић. Фудбал је увек био много популарнији од музике – решава и ову недоумицу популарни Чола.