Čolić: Džajić popularniji od mene

Zdravko Čolić u Fudbalskom savezu Srbije! Ne, nije transfer godine već iznenadna poseta „srpskoj kući fudbala“ čoveka koji je dokazao da za okupljanje 80.000 ljudi na tribinama nekog fudbalskog stadiona nije potrebno da na teren istrče 22 fudbalera. Njemu je to tri puta u profesionalnoj karijeri pošlo za rukom: 1978, 2001. i 2007. godine.

Jedan od najpopularnijih pevača svih vremena na ovim prostorima i prva javna ličnost čiji se poster svojevremeno pojavio u prirodnoj veličini, veliki je ljubitelj fudbala i navijač srpske reprezentacije. Dugogodišnje prijateljstvo sa predsednikom Draganom Džajićem i generalnim sekretarom Brankom Radujkom u petak je ovekovečeno i susretom u prostorijama naše fudbalske organizacije.

Čola je najpre svratio do Terazija 35, zatim produžio ka Staroj Pazovi i u društvu čelnih ljudi FSS obišao kompletan kompleks u kome se naše reprezentativne selekcije pripremaju za važne međunarodne utakmice.

- Mnogo mi je drago što sam gost Fudbalskog saveza Srbije. Tu je moj stari drug Dragan Džajić. Tu je i Branko Radujko, za koga me takođe veže iskreno prijateljstvo i saradnja od ranije na nekim zajedničkim projektima. Oduševljen sam uslovima u Staroj Pazovi. Kada neka reprezentacija ima na raspolaganju ovako impozantan objekat, logično je očekivati dobre rezultate.

Izjavio je Zdravko za sajt FSS i dodao da je sportski kompleks u Staroj Pazovi na nivou kampova iz najrazvijenijih zemalja Evrope.

- Ovo nema ni Fudbalski savez Nemačke. Raduje me i podatak da u Staru Pazovu dolaze klubovi i reprezentacije sa drugih kontinenata i iz cele Evrope. Bukvalno, nema šta nema. Možda nedostaje samo jedan manji bazen koji bi upotpunio kompletan utisak i olakšao igračima proces oporavka posle napornih treninga. Najiskrenije, javila mi se želja da se ponekad ušunjam ovde i iskoristim nešto od svih ovih pogodnosti koje nudi Sportski centar FSS.

Posebnu pažnju slavnog pevača privukle su VAR prostorije, ali i posteri rekordera koji krase hodnik ispred svlačionica u Staroj Pazovi.

- VAR je za mene vrlo specifična fudbalska novotarija. I dalje postoje situacije koje ne mogu jasno da se procene zbog položaja kamere i ugla iz kojeg je akcija snimljena. Mene više zanima ovaj sportski deo kompleksa koji je na usluzi našim reprezentativcima. Šest terena sa fantastičnom podlogom, svlačionice, teretana i medicinski blok na najvišem mogućem nivou, smeštajni blok na kome bi mnogi hoteli mogli da pozavide… i naravno, kompletan brending koji predstavlja jednu vrstu putovanja kroz slavnu prošlost i najznačajnije rezultate naše fudbalske reprezentacije.

Poseta uvaženog gosta nije mogla da prođe bez dresa sa njegovim imenom i brojem koji simbolizuje fudbalsku virtuoznost. Mada bi u Zdravkom slučaju „jedinica“ bila prikladnija od „desetke“.

- Ja sam stari golman. Branio sam za juniore Željezničara, kasnije i u gradskoj ligi Sarajeva u malom fudbalu. Ipak, ne bih imao ništa protiv da se oprobam u ulozi napadača ili polutke.

Početkom sedamdesetih kada je slavna generacija Željezničara jurišala ka prvoj tituli šampiona Jugoslavije, Zdravko se za mesto na golu borio sa čuvenim Slobodanom Janjušem.

- Malo je falilo da moja karijera krene potpuno drugim tokom. Fudbal je u početku imao prednost u odnosu na muziku.  Odlučila je božija volja. Drugim rečima, prelomio sam u deliću sekunde, neposredno pred početak jedne važne utakmice koju sam igrao zajedno sa vrlo poznatim igračima Želje. Moj mlađi brat je dojurio do terena i obavestio me da je čika Ivan Barić došao kod nas kući da mi drži čas gitare. Našao sam se u velikoj dilemi: fudbal ili gitara. Onda je u glavi nešto kvrcnulo, skinuo sam rukavice i krenuo kući. Bio sam toliko nervozan da mi je trzalica u jednom trenutku skliznula iz ruke i kada sam pokušao da je dohvatim, gitarom sam zakačio čika Ivana i raskrvario ga… majka odmah rakiju, obloge… Kada je došao sebi, Ivan je samo prozborio: ‘boga ti, kakva energija, kakva strast’. Tako je počela moja muzička karijera.

Gitara je pobedila ‘bubamaru“, ali je fudbal ostao emocija koja traje i danas.

- Rođen sam na Grbavici i bilo je logično da prvo zavolim Željezničar. Pratio sam kao dete i onaj strašan tim Partizana koji je dogurao do finala Kupa šampiona 1966. godine. Izgubili su nesrećno od Reala sa 2:1. Podvizi Crvene zvezde u Bariju i Tokiju nekako su nas sve okrenuli ka Marakani, ali nikada nisam mogao da navijam protiv svog Željezničara. Drag mi je i Hajduk jer sam se družio sa Šurjakom i mnogim drugim igračima splitskog kluba. Naravno, ne propuštam nijednu utakmicu reprezentacije Srbije i Orlovima želim puno sreće protiv Austrije i u predstojećim kvalifikacijama za svetsko prvenstvo.

Jedna dilema je ostala nerešena. Ko je tokom sedamdesetih bio popularniji: Zdravko Čolić ili Dragan Džajić?

- Definitivno Džajić. Fudbal je uvek bio mnogo popularniji od muzike – rešava i ovu nedoumicu popularni Čola.