Милан Радовић је као центарфор Ријеке био први стрелац шампионата Југославије 1981. Играо је за селекцију Европе, али никада није обукао дрес наше репрезентације. Био је власник бројних рекорда, али то му није помогло да оствари снове, да заигра у Црвеној звезди или у тандему са кумом Славољубом Муслином у француском Бресту. Данас воли да каже да је успео у животу.
Радовић је рођен у Ужицу 15. јула 1952, као дечак се преселио у Београд.
- Моји родитељи дошли су у главни град да живе. Београд. Мама је радила у кланици, а тата је био кондуктер у ГСП-у – каже Милан.
У млађим категоријама Радовић је играо за Железник, Београд, ПКБ и Раднички из Пирота. Сениор је постао у редовима Пироћанаца, одакле се после две сезоне преселио у Ријеку. Као да му Партизан и Црвена звезда нису били некако ближи.
- Преговарао сам са црвено-белима, а кад сам служио војни рок у Београду тренирао сам са Партизаном. Нисмо нашли заједнички језик. Тражио сам од Звезде стан, али из клуба су ми рекли да ако будем међу 16 да ћу добити све. Одбио сам многе клубове за велики новац. Кад нисам дошао у вољени клуб, отишао сам у Ријеку. То је најлепши период мог живота. Нисам се покајао, добро сам прошао.
Са тимом са Кантриде два пута је освојио Куп Југославије, 1978. и годину касније. Први трофеј био је против Трепче на стадиону Црвене звезде, он је погодио противничку мрежу за велико славље. Данас не бледе слике пред заборавом.
- Увек је лепо сетити се тога. Тај гол ме је обележио за сва времена. Дошли смо до продужетака и на почетку тог периода игре ја сам затресао мрежу. Био је то велики успех, постали смо права атракција. Освојити куп такмичење поред „велике четворке”.
Ријечани су успех поновили годину дана касније, кад су савладали Партизан у финалу, а пре тога срушена је Црвена звезда. Опет велики разлог за огромно задовољство.
- У првенству Југославије једина смо екипа која је имала позитиван скор са великом четворком. Звезда, Партизан, Хајдук и Динамо имали су чак 44 репрезентативаца у А, олимпијском и младом тиму. Наша лига била је у рангу садашње европске петице. За нас је била велика ствар да смо поновили успех у Купу Југославије, сви су нас тада ценили и уважавали.
Године 1981. био је краљ стрелаца шампионата Југославије, са 26 голова. Убојитији од њега били су само Динамов Фрањо Велфи 1947. и Војводинин Тоза Веселиновић 1957. са по 28 погодака. Слободан Сантрач је 1971/72. 33 пута погодио мету, а Звездин Дарко Панчев у сезони 1990/91. је постигао 34 гола и постао Златна копачка Европе.
- Лако је бити први стрелац лиге у Звезди, Партизану, Хајдуку или Динаму. Другачије се третира неко из Ријеке. Међутим, ушао сам међу легенде југословенског фудбала, презадовољан сам каријером.
Те 1981. је умало постао Златна копачка Европе. Испред су били Бугарин Георги Славков из Тракије, Тибор Њилаши из Ференцвароша и Карл Хајнц Румениге из Бајерна. Славков је дао 31, Радовић бројао до 26. Дати толики број голова у оној лиги, као играч „малог” клуба, био је озбиљан подухват. Неки голови, утисак је регуларни, поништени су.
- Неоправдано ми је поништено пет голова, иначе бих делио бих прво место са Славковим. Била ми је част да понесем звање шампиона Југославије. Играо сам за олимпијску репрезентацију и остварио дечачке снове.
Ријеку посебним клубом чини и то што има позитиван скор са Црвеном звездом, Партизаном, Хајдуком и Динамом, мисли се на време трајања Југославије и на утакмице одигране на Кантриди: 44 победе, 42 ремија и 30 пораза.
- Лепо се присетити тих времена. Све је било другачије. И навијачи су били другачији, у позитивном смислу. Свако навија за своје, ко изгуби плаћа пиће и сви остајемо другари.
Није волео да игра против Нихада Милака из Сарајева и Бранка Шаренца из Олимпије.
- Показао сам им зубе. Рекао сам им да нема везе што ћу добити црвени картон, вратићу им то ударање без лопте. На крају су они одустали. И Зоран Банковић био је груб играч.
Није заиграо за Звезду, није обукао дрес Олимпије, није постао члан остврске екипе, а волео је Манчестер јунајтед, није био тандем са кумом Славољубом Муслином. Једноставно, прелом ноге му је пореметио планове и убрзао крај каријере.
- Две или три жеље... Звезда, бар нека утакмица са кумом Муслином. Договоримо да се у Бресту нађемо, он тамо оде, а ја задобијем прелом ноге. Волео бих да сам заиграо и за Манчестер јунајтед, макар само једну утакмицу. Међутим, у Енглеску се могло отићи ако сте имали два или три меча за А тим Југославије, такви су били прописи. Ја то нисам имао и све је пропало.
Много је асова који су носили дрес Ријеке, а све су звучна имена.
- Имам контакт са целом мојом генерацијом. Кад сам долазио у Ријеку, дошло нас је 15. Нас пет или шест постали смо стандардни играчи Ријеке. Аврамовић, Макин, Хрстић, Цукров, Радин, Јуричић, Дуркалић, Кустудић, Десница...Са свима имам контакт. Дружимо се, виђамо се. Били смо и остали пријатељи.
ПРИЗНАО ДА САМ ДАО ГОЛ РУКОМ
Милану Радовићу је остао жал што није играо за А репрезентацију Југославије.
- По неким мерилима морао сам бити у репрезентацији, био сам први стрелац најјаче лиге Југославије. Требало је да путујем на СП 1982. у Шпанију, надао сам се. Енверу Марићу сам на три утакмице дао десет голова, међутим, код резултата 1:0 за Вележ постигао сам гол руком и судија је признао. Само је голман Марић видео како сам затресао мрежу. Онда ме судија Таузец питао да ли сам дао руком, признао сам да јесам и он је тај гол поништио. Победили смо у том мечу са 5:1. Марић је, за мене, међу најбољим голманима Југославије свих времена.
РИЈЕЧАНИН МЕ МОЛИО ДА МИ ОЧИСТИ ЦИПЕЛЕ
Милан Радовић живи у Ловрану. Називају га измаштаним градом од цвећа, скривеним бисером Кварнера подно Учке. Једном приликом дошло је до сусрета са непознатим човеком који је желео да му очисти ципеле.
- Радио сам у осигурању, нисам научио да будем у кући. И враћао сам се с посла са једним пријатељем. Испред мене клекнуо је непознати човек и замолио ме да ставим ногу на њега, јер жели да ми очисти ципеле. Било ми је непријатно, народ пролази, али он ми је објаснио да је то његова захвалност што сам га много пута учинио срећним својим головима, јер је Ријека побеђивала.
СА КРОЈФОМ У ТИМУ ЕВРОПЕ
Играо је Милан Радовић у Турској за селекцију Европе. Био је, са још једним бројем асова, понос Југославије.
- Имао сам част да играм са Кројфом, мада је био завршио каријеру. Мене је физиотерапеут припремио да ми уопште није требало загревање. Меч је игран поводом 100 година од рођења Кемала Ататурка. Што се тиче Кројфа невероватно са којом лакоћом је Холанђанин играо. Из Југославије смо у тој утакмици били Велимир Зајец, Ненад Стојковић, покојни Драган Пантелић и ја. Поносам сам на то.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
