Сивић: Нико не воли Спартак више од мене

Импозантна каријера проткана са 16 клубова – три трофеја и, не зна им се број, лука спаса; три српске репрезентативне селекције и, погађате, исто толико дариваних европских првенстава; близу 400 елитних утакмица (напомена: без Фарских Острва и Тисе из Адорјана) и више од 150 победа; око 80 савладаних различитих противника и, веровали или не, 120 надмудрених колега; бар 700 обликованих фудбалера и, с печатом на развој, два „ростера” Орлова...

Томислав Сивић – тренер с великим Т, тренутно на изворишту - у родној Суботици и матичном Спартаку, из дана у дан, у сваком погледу, под командом фудбалске енциклопедије све даље од опасне зоне!

Сигурни смо да симпатишете сваки клуб у којем сте радили, исто тако – и да вам је Спартак у срцу, с обзиром на то да сте у њега крочили са шест година?

- Фудбалски сам се, практично, родио у Спартаку, отуд – не може нико да ми прича да га воли више од мене. Прва љубав заборава нема! – отвара Сивић душу у разговору за васкршњи троброј омиљеног му Журнала.

Ко вам је усадио љубав према Плавим голубовима?

- Живео сам у насељу где смо играли фудбал на улици, иза зграде и цело моје друштво прве кораке начинило је у Спартаку. Тренер је био Дејан Врана, легенда базичног фудбала у Суботици, дуго је радио и много фудбалера изашло је, што би се рекло, испод његове руке. Наш фудбалски отац!

Ко је све био у Спартаковој „класи 66”, година – плус / минус ?

- Зоран Кунтић, Горан Копуновић, Игор Пејовић, Милован Јевтић, голман Золтан Кујунџић... све прволигашки играчи у старој Југославији. Иначе, дебитовао сам за Спартак против Динама у Загребу, кад су „модри”  били Млинарић, Деверић... на клупи Ћиро Блажевић. Код нас: Чава Димитријевић, Јовица Колб, Жиле Слијепчевић... страшна екипа. Резултат – 1:1, иако – они први, ми задњи! Др Обрадовић, чувени, видевши да се на полувремену Чави слошило, каже тренеру Кустудићу: „Убаци овог малог, овај се не плаши...”  И, од тад иде та прича, морам да је доказујем до данашњих дана.

Како је изгледао ваш први тренерски мандат у Спартаку, књиге староставне кажу 2006/07?

- Интересантно, увек сам, некако, ускакао. Као тренера препознао ме је господин Томислав Караџић, дао шансу у Спартаку, касније у репрезентацији. Циљ је увек био исти: да никад не изневерим. Била је то храброст, ја, малтене, клинац. Трудио сам се да буде добро и... увек је било.

Колико се Спартак променио за 18 година, тачније – до 11. фебруара 2025, откад сте поново за командном таблом?

- Заједнички именитељ – Симовићи, својевремено, водио га је тата, сад син. Друга времена, извори и начин финансирања. Никола долази с другим идејама, концепцијом.

Ко је крив – ви или неко други – што читаво „пунолетство” нисте радили у вашем клубу, родном граду?

- Сплет околности... Једноставно, било је момената кад сам хтео да будем у Спартаку, Голубови имали тренера и... обрнуто. Знате како кажу: најтеже је бити поп у свом селу.

Како изгледа сарадња са Симовићима, поред бизниса – одлично им иде и у фудбалу?

- Није то лако... Никад. Више сам сарађивао с татом Драганом, млађи, Никола,  мало више је повукао на мајку, што је добра околност. Амбициозан, завршио факултет у иностранству, проевропских схватања. Допада ми се стил размишљања, време ради за наследника.

На шта сте најпоноснији у актуелном, другом мандату?

- Тешке су, готово немогуће, мисије у које улазим. Овог пута нисам имао ниједан разлог: у Новом Пазару имао сам „намештену” екипу, без проблема цртао се плеј-оф. Кад, „Сад је дошло време и нама да помогнеш”, практично - одужујем дуг Суботици. Од свих мисија – ово је најтежа, рећи ћу вам и зашто: Спартак је у сталној транзицији, мора да продаје играче, други дан по мом доласку можда и најбољег - Тодоровског. Плус, повредио се Кувељић, виђен као велико појачање, па Бразилац Кајкуе, исто. Велики број играча дошао нам је из неиграња, логично – цена им је била приступачнија. Бешић је сјајан, ултра појачање, али... Одиграо је, због повреде, свега 15 минута?! Лукићев квалитет, такође, никад није био споран, међутим, потребно је да се врати на стари ниво. Те, Роберта, сад је дао два гола...

Намеће се: хоћете ли, као многим клубовима, вашем Спартаку да дарујете опстанак?

- Не бих хтео да баксузирам, али нисам у каријери испао ни са једним клубом. Неће то да се догоди ни овог пута. Почели смо добро да играмо, враћају се рековалесценти, бићемо све бољи.

Како видите омиљени клуб у будућности?

- Кад би актуелни тим могао да остане и следеће сезоне, прође припреме и допунимо га с једним, двојицом играча, Спартак би био међу најбољих шест.

Једног дана, замишљате ли себе као легендарног учитеља деце управо у Спартаковој школи - да се лепо прича о Чика Томи, баш као што сте ви сад о Чика Врани?

- Знате како, локалпатриотизам влада у мени. Волео бих да се то догоди, међутим, има до тада још мноого.

Да прозборимо „коју” и о Суботици... Шта вам значи лепотица на северу Бачке?

- Много ми значи! Имамо најлепшу градску кућу, из времена Марије Терезије. Сјајна грађевина. Сви који смо ту рођени кажемо - тешко нам је кад не видимо торањ дуже од месец.

По чему се разликује у односу на друге градове?

- Градска кућа и Палић – тешко се од њих одвајамо. У Суботици влада другачији менталитет, окренути смо једни другима. Осећамо припадност, другујемо и даље с људима са којима смо одрасли. То нас чини богатим.

Како је било одрастати, малтене, 200 километара од Београда?

- Отишао сам са 15, најмање био у Суботици, можда ми зато и фали. После три године у Црвеној звезди - Француска, Фарска Острва, тако даље... Ужелео сам се родног града!

Променила се у односу на ваше дечаштво?

- Много... и структура становништва. Рођени Суботичани отишли су „трбухом за крухом”. Другачија је, опет - једнако је волимо. Као првог дана.

Како бисте по лепоти рангирали градове у којима сте радили?

- Па, добро, није ту велика конкуренција – заценисмо се, заједно.

Да преформулишемо, где сте се најбоље осећали?

- У Мишколцу и Кечкемету, где сам направио и највеће успехе. Људи вас воле у односу на резултате, у Кечкемету сам почасни грађанин, у Мишколцу је требало да добијем идентично признање, тадашњи власник није могао то да поднесе и ургирао је за „другу награду”.

Изузев Вождовца, интересантно, никад на клупском нивоу нисте били с радном књижицом у Београду?

- Да ли је време за Београд? Није, Милојевић добро ради свој посао. Нека сачека...