Sivić: Niko ne voli Spartak više od mene

Impozantna karijera protkana sa 16 klubova – tri trofeja i, ne zna im se broj, luka spasa; tri srpske reprezentativne selekcije i, pogađate, isto toliko darivanih evropskih prvenstava; blizu 400 elitnih utakmica (napomena: bez Farskih Ostrva i Tise iz Adorjana) i više od 150 pobeda; oko 80 savladanih različitih protivnika i, verovali ili ne, 120 nadmudrenih kolega; bar 700 oblikovanih fudbalera i, s pečatom na razvoj, dva „rostera” Orlova...

Tomislav Sivić – trener s velikim T, trenutno na izvorištu - u rodnoj Subotici i matičnom Spartaku, iz dana u dan, u svakom pogledu, pod komandom fudbalske enciklopedije sve dalje od opasne zone!

Sigurni smo da simpatišete svaki klub u kojem ste radili, isto tako – i da vam je Spartak u srcu, s obzirom na to da ste u njega kročili sa šest godina?

- Fudbalski sam se, praktično, rodio u Spartaku, otud – ne može niko da mi priča da ga voli više od mene. Prva ljubav zaborava nema! – otvara Sivić dušu u razgovoru za vaskršnji trobroj omiljenog mu Žurnala.

Ko vam je usadio ljubav prema Plavim golubovima?

- Živeo sam u naselju gde smo igrali fudbal na ulici, iza zgrade i celo moje društvo prve korake načinilo je u Spartaku. Trener je bio Dejan Vrana, legenda bazičnog fudbala u Subotici, dugo je radio i mnogo fudbalera izašlo je, što bi se reklo, ispod njegove ruke. Naš fudbalski otac!

Ko je sve bio u Spartakovoj „klasi 66”, godina – plus / minus ?

- Zoran Kuntić, Goran Kopunović, Igor Pejović, Milovan Jevtić, golman Zoltan Kujundžić... sve prvoligaški igrači u staroj Jugoslaviji. Inače, debitovao sam za Spartak protiv Dinama u Zagrebu, kad su „modri”  bili Mlinarić, Deverić... na klupi Ćiro Blažević. Kod nas: Čava Dimitrijević, Jovica Kolb, Žile Slijepčević... strašna ekipa. Rezultat – 1:1, iako – oni prvi, mi zadnji! Dr Obradović, čuveni, videvši da se na poluvremenu Čavi slošilo, kaže treneru Kustudiću: „Ubaci ovog malog, ovaj se ne plaši...”  I, od tad ide ta priča, moram da je dokazujem do današnjih dana.

Kako je izgledao vaš prvi trenerski mandat u Spartaku, knjige starostavne kažu 2006/07?

- Interesantno, uvek sam, nekako, uskakao. Kao trenera prepoznao me je gospodin Tomislav Karadžić, dao šansu u Spartaku, kasnije u reprezentaciji. Cilj je uvek bio isti: da nikad ne izneverim. Bila je to hrabrost, ja, maltene, klinac. Trudio sam se da bude dobro i... uvek je bilo.

Koliko se Spartak promenio za 18 godina, tačnije – do 11. februara 2025, otkad ste ponovo za komandnom tablom?

- Zajednički imenitelj – Simovići, svojevremeno, vodio ga je tata, sad sin. Druga vremena, izvori i način finansiranja. Nikola dolazi s drugim idejama, koncepcijom.

Ko je kriv – vi ili neko drugi – što čitavo „punoletstvo” niste radili u vašem klubu, rodnom gradu?

- Splet okolnosti... Jednostavno, bilo je momenata kad sam hteo da budem u Spartaku, Golubovi imali trenera i... obrnuto. Znate kako kažu: najteže je biti pop u svom selu.

Kako izgleda saradnja sa Simovićima, pored biznisa – odlično im ide i u fudbalu?

- Nije to lako... Nikad. Više sam sarađivao s tatom Draganom, mlađi, Nikola,  malo više je povukao na majku, što je dobra okolnost. Ambiciozan, završio fakultet u inostranstvu, proevropskih shvatanja. Dopada mi se stil razmišljanja, vreme radi za naslednika.

Na šta ste najponosniji u aktuelnom, drugom mandatu?

- Teške su, gotovo nemoguće, misije u koje ulazim. Ovog puta nisam imao nijedan razlog: u Novom Pazaru imao sam „nameštenu” ekipu, bez problema crtao se plej-of. Kad, „Sad je došlo vreme i nama da pomogneš”, praktično - odužujem dug Subotici. Od svih misija – ovo je najteža, reći ću vam i zašto: Spartak je u stalnoj tranziciji, mora da prodaje igrače, drugi dan po mom dolasku možda i najboljeg - Todorovskog. Plus, povredio se Kuveljić, viđen kao veliko pojačanje, pa Brazilac Kajkue, isto. Veliki broj igrača došao nam je iz neigranja, logično – cena im je bila pristupačnija. Bešić je sjajan, ultra pojačanje, ali... Odigrao je, zbog povrede, svega 15 minuta?! Lukićev kvalitet, takođe, nikad nije bio sporan, međutim, potrebno je da se vrati na stari nivo. Te, Roberta, sad je dao dva gola...

Nameće se: hoćete li, kao mnogim klubovima, vašem Spartaku da darujete opstanak?

- Ne bih hteo da baksuziram, ali nisam u karijeri ispao ni sa jednim klubom. Neće to da se dogodi ni ovog puta. Počeli smo dobro da igramo, vraćaju se rekovalescenti, bićemo sve bolji.

Kako vidite omiljeni klub u budućnosti?

- Kad bi aktuelni tim mogao da ostane i sledeće sezone, prođe pripreme i dopunimo ga s jednim, dvojicom igrača, Spartak bi bio među najboljih šest.

Jednog dana, zamišljate li sebe kao legendarnog učitelja dece upravo u Spartakovoj školi - da se lepo priča o Čika Tomi, baš kao što ste vi sad o Čika Vrani?

- Znate kako, lokalpatriotizam vlada u meni. Voleo bih da se to dogodi, međutim, ima do tada još mnoogo.

Da prozborimo „koju” i o Subotici... Šta vam znači lepotica na severu Bačke?

- Mnogo mi znači! Imamo najlepšu gradsku kuću, iz vremena Marije Terezije. Sjajna građevina. Svi koji smo tu rođeni kažemo - teško nam je kad ne vidimo toranj duže od mesec.

Po čemu se razlikuje u odnosu na druge gradove?

- Gradska kuća i Palić – teško se od njih odvajamo. U Subotici vlada drugačiji mentalitet, okrenuti smo jedni drugima. Osećamo pripadnost, drugujemo i dalje s ljudima sa kojima smo odrasli. To nas čini bogatim.

Kako je bilo odrastati, maltene, 200 kilometara od Beograda?

- Otišao sam sa 15, najmanje bio u Subotici, možda mi zato i fali. Posle tri godine u Crvenoj zvezdi - Francuska, Farska Ostrva, tako dalje... Uželeo sam se rodnog grada!

Promenila se u odnosu na vaše dečaštvo?

- Mnogo... i struktura stanovništva. Rođeni Subotičani otišli su „trbuhom za kruhom”. Drugačija je, opet - jednako je volimo. Kao prvog dana.

Kako biste po lepoti rangirali gradove u kojima ste radili?

- Pa, dobro, nije tu velika konkurencija – zacenismo se, zajedno.

Da preformulišemo, gde ste se najbolje osećali?

- U Miškolcu i Kečkemetu, gde sam napravio i najveće uspehe. Ljudi vas vole u odnosu na rezultate, u Kečkemetu sam počasni građanin, u Miškolcu je trebalo da dobijem identično priznanje, tadašnji vlasnik nije mogao to da podnese i urgirao je za „drugu nagradu”.

Izuzev Voždovca, interesantno, nikad na klupskom nivou niste bili s radnom knjižicom u Beogradu?

- Da li je vreme za Beograd? Nije, Milojević dobro radi svoj posao. Neka sačeka...