Лука Ратковић (28), рођени Краљевчанин, вуковац у Спортској гимназији, успешан студент Мегатренда, почео је као пионир у Рудару (Баљевац), играо за Рашку, Војводину, три сезоне за Чукарички, са излетом на Кипру, у Аполону из Лимасола. Вратио се у Врање, тадашњег суперлигаша Динамо, а носио је још дресове ОФК Бачке, Новог Пазара, па Јавор Матиса. Уследиле су повреде и као да се рајска светлост појавила прошлог лета на фудбалском небу југа Србије, сада из Лесковца, уговорио је сарадњу са ГФК Дубочицом.
До тада играч за ротацију и попуну упражњених места и позиција у тиму, по убеђењу Душана Савића, бившег интернационалца и једног од најбољих голгетера југа Србије, постао је вођа напада прволигаша. Васкршње празнике чека као водећи на листи стрелаца прволигашког каравана са 15 голова, уз резервацију омиљеног „броја 9” на дресу.
- Нисам погрешио у избору. После повреда и улога у тимовима које нису одговарале мојим амбицијама и таленту, постао сам голгетер, после пет голова у првом делу, нанизао сам још десет и сада имам три више од првог пратиоца. Првенство је већ било у току кад сам стигао у Лесковац, али потрудио сам се и, уз подршку тренера, уписао 25 мечева – каже Ратковић, љубимац навијача.
Луку и девојку Јелену, Лесковац је примио и пригрлио као најрођенијег. Дане одмора и празнике искористиће за посету и дружење са најрођенијима, са њима ће провести најрадоснији хришћански празник. Знатижељан да чује, најпре млађег брата Велимира, иначе играча клубова малог фудбала у Београду, када ће венчање. А већ у понедељак, повратак у припреме за гостовање у Инђији, где ће поново бити најистуренији нападач Лесковчана и највећа опсност за мрежу домаћина.
- Спреман сам и решен да у преосталих шест утакмица помогнем да ГФК Дубочица избори опстанак, а онда се окрећем плановима да се од лета поново нађем у неком иностраном клубу. Сада имам изгледе за већи успех јер одлазим као могући голгетер цењеног такмичења. Понуда има и стижу, али не журим. Веујем у себе, голови ме препоручују и дижу цену, тако да најбоље понуде тек очекујем.
На стадиону „Дубочица” слуша с пажњом причу о легендарном голгетеру југа Србије, чији портрет има почасно место у просторији. Уз задовољство што га сврставају међу најбоље наледнике фудбаских голгетера, попут Светозара Трајковића Зарета. И са симпатијама прима анегдоту која се користи широм фудблске Србије: „Не се знае, Заре игра”, што у слободној интерпретацији носи поруку, играј до последњег атома снаге и звиждука судије и веруј да је могуће погодити мрежу и пеокренути резултат у последњим секундама утакмице.
СНАЖНИЈИ ЧУВАРИ, ВЕЋА МОТИВАЦИЈА
Тренери противничких клубова по правилу одређују „специјалце”, јаке момке за чуваре казненог простора, спремне да у пожртвовању и ревности пређу често и границе дозвољеног.
- Тешко ме избацити из концентрације, без обзира колико се чувари служили провокацијама и били немилосрдни у физичким контактима. Мој оговор на понекад погибелну игру је лопта у мрежи, знам да их то навише боли. За 25 утакмица, само су двојица претерала и успела да ме унервозе, али брзо сам повратио мир, кретање и нападе на гол. Мало је теже да ме на дуже искључе из игре и заборавим како ми је први посао да погодим мрежу - каже уз честитке свим хришћанским веницима и шеретски поручује да ће до краја плеј-аута бити голова, као у котарици ускршњих јаја.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
