Радин: Дупла крунa са црно-белима - круна каријере

О актуелној сезони, ТСЦ у књизи клупске историје увелико пише златним мастилом. Зимовањем у Европи клуб  из Бачке Тополе направио је историјски подвиг, на домаћем фронту се преко Партизана докопао полуфинала Купа Србије, а смогао је снаге и да у првенству осигура место мећу најбољих осам.

И, док се увелико, са разлогом, славе погоци Милоша Пантовића, Петра Станића или Мбонга Престижа, те интервенције одбране са поузданим голманом Вељком Илићем на челу, не сме се прескочити ни срце екипе, у којој једну од главних карика чини најискуснији од најстандарднијих играча – Милан Радин.

Допринос неуморног везисте бројке не могу поштено да измере, нити је то од пресудног значаја. Он је ту, шпарта, кроји и прекраја, по потреби гура или стопира, дели, спаја и без изузетка – „кида”. Такав је сада, такав је увек и био, од почетка...

- Сви другари из основне школе ишли су на фудбал, па сам тако и ја. Није ни требало много да се роди љубав, са којом сам прошао кроз млађе селекције Новог Сада и неким, заобилазним путем стигао до Партизана – брзински је завртео филм Милан Радин.

Прекаљени везиста потенцирао је кључне тачке:

- У сениорској конкуренцији кренуо сам од Југовића из Каћа и четвртог ранга, преко Сенте из српсколигашких дана и Радничког из Нове Пазове, док је био члан Прве лиге, па све до лучанске Младости, у елити! Нажалост, уследила су два тешка момента, две арбитраже од по шест месеци. Нисам желео да продужим уговор, склоњен сам из тима док сам имао важећи уговор на још годину дана... Нисам играо пола године, кад сам отишао на пробу у Арсенал из Туле. Наместило се да смо, баш тада, укрстили копља са Партизаном, а ја сам се одлично показао. Иако нисам остао у Русији, нити одмах прешао у Хумску, пут ме је преко Вождовца свакако одвео у црно-белу фамилију.

Вера у себе Радину се исплатила.

- Све време док сам био у Вождовцу, Партизан ме је држао на радару, на крају сам и добио част да навучем „свети дрес”. Сарађивао сам са изузетним тренерима, делио терен са великим играчима и славио дуплу круну о којој се и данас прича... Била је то последња титула Партизана, успели смо да надокнадимо девет бодова заостатка за Звездом и победили је у финалу купа.

Иностранство је представљало Миланов природан, наредни корак.

- Добио сам и одлучио да прихватим понуду Актобеа, који је у Казахстану огроман клуб са армијом навијача. Сваку утакмицу стадион нам је био пун, људи тамо „дишу” фудбал. Ипак, клуб је наредне сезоне запао у финансијске проблеме, ситуација се нагло изменила и решио сам да променим средину. Нова станица била је Корона, пољска лига, одлична. Стадиони и терени су феноменални, комплетна организација на врхунском нивоу.

Игром случаја, Корона се поклопила са пандемијом коронавируса. Милан Радин се вратио у Србију, одиграо једну сезону у Инђији, па – опет „преко гране” и поново  два иста имена.

- У Грузији сам био у оба Динама, из Тбилисија и Батумија. Клуб из Тбилисија је најбогатији по традицији, у трофејном музеју имају чак и Куп победника купова. Батуми у том смислу не може да парира, али је екипа била изузетна, са Кваратскелијом, Давиташвилијем, Азаровим... На трибинама никад није било празног места, а и оба града су прелепа. Грузија је земља која има душу, јако ми се свидела.

Ипак, 2023. везиста је добио понуду клуба из Бачке Тополе.

- У ТСЦ сам дошао на позив тадашњег тренера Жарка Лазетића, са којим сам сарађивао и у Партизану. Знао сам о каквом се клубу ради, односно да је најорганизованији у Србији. Због тога, али и породице, желео сам да се вратим у Србију.

Кајања није било. Успон Плавих лавова био је муњевит и ове године достигао нови зенит. А Радинов... Као да не пролази ни на прагу 34. године, колико их пуни у јуну.

- Некада су играчи у мојим годинама увелико завршавали каријере, али ја се осећам одлично. Докле год је тако и докле год будем могао да држим ниво – играћу. Ту немам дилеме – завршио је Милан Радин, један од оних играча које би скоро сваки тренер пожелео у свом тиму.