Radin: Dupla kruna sa crno-belima - kruna karijere

O aktuelnoj sezoni, TSC u knjizi klupske istorije uveliko piše zlatnim mastilom. Zimovanjem u Evropi klub  iz Bačke Topole napravio je istorijski podvig, na domaćem frontu se preko Partizana dokopao polufinala Kupa Srbije, a smogao je snage i da u prvenstvu osigura mesto meću najboljih osam.

I, dok se uveliko, sa razlogom, slave pogoci Miloša Pantovića, Petra Stanića ili Mbonga Prestiža, te intervencije odbrane sa pouzdanim golmanom Veljkom Ilićem na čelu, ne sme se preskočiti ni srce ekipe, u kojoj jednu od glavnih karika čini najiskusniji od najstandardnijih igrača – Milan Radin.

Doprinos neumornog veziste brojke ne mogu pošteno da izmere, niti je to od presudnog značaja. On je tu, šparta, kroji i prekraja, po potrebi gura ili stopira, deli, spaja i bez izuzetka – „kida”. Takav je sada, takav je uvek i bio, od početka...

- Svi drugari iz osnovne škole išli su na fudbal, pa sam tako i ja. Nije ni trebalo mnogo da se rodi ljubav, sa kojom sam prošao kroz mlađe selekcije Novog Sada i nekim, zaobilaznim putem stigao do Partizana – brzinski je zavrteo film Milan Radin.

Prekaljeni vezista potencirao je ključne tačke:

- U seniorskoj konkurenciji krenuo sam od Jugovića iz Kaća i četvrtog ranga, preko Sente iz srpskoligaških dana i Radničkog iz Nove Pazove, dok je bio član Prve lige, pa sve do lučanske Mladosti, u eliti! Nažalost, usledila su dva teška momenta, dve arbitraže od po šest meseci. Nisam želeo da produžim ugovor, sklonjen sam iz tima dok sam imao važeći ugovor na još godinu dana... Nisam igrao pola godine, kad sam otišao na probu u Arsenal iz Tule. Namestilo se da smo, baš tada, ukrstili koplja sa Partizanom, a ja sam se odlično pokazao. Iako nisam ostao u Rusiji, niti odmah prešao u Humsku, put me je preko Voždovca svakako odveo u crno-belu familiju.

Vera u sebe Radinu se isplatila.

- Sve vreme dok sam bio u Voždovcu, Partizan me je držao na radaru, na kraju sam i dobio čast da navučem „sveti dres”. Sarađivao sam sa izuzetnim trenerima, delio teren sa velikim igračima i slavio duplu krunu o kojoj se i danas priča... Bila je to poslednja titula Partizana, uspeli smo da nadoknadimo devet bodova zaostatka za Zvezdom i pobedili je u finalu kupa.

Inostranstvo je predstavljalo Milanov prirodan, naredni korak.

- Dobio sam i odlučio da prihvatim ponudu Aktobea, koji je u Kazahstanu ogroman klub sa armijom navijača. Svaku utakmicu stadion nam je bio pun, ljudi tamo „dišu” fudbal. Ipak, klub je naredne sezone zapao u finansijske probleme, situacija se naglo izmenila i rešio sam da promenim sredinu. Nova stanica bila je Korona, poljska liga, odlična. Stadioni i tereni su fenomenalni, kompletna organizacija na vrhunskom nivou.

Igrom slučaja, Korona se poklopila sa pandemijom koronavirusa. Milan Radin se vratio u Srbiju, odigrao jednu sezonu u Inđiji, pa – opet „preko grane” i ponovo  dva ista imena.

- U Gruziji sam bio u oba Dinama, iz Tbilisija i Batumija. Klub iz Tbilisija je najbogatiji po tradiciji, u trofejnom muzeju imaju čak i Kup pobednika kupova. Batumi u tom smislu ne može da parira, ali je ekipa bila izuzetna, sa Kvaratskelijom, Davitašvilijem, Azarovim... Na tribinama nikad nije bilo praznog mesta, a i oba grada su prelepa. Gruzija je zemlja koja ima dušu, jako mi se svidela.

Ipak, 2023. vezista je dobio ponudu kluba iz Bačke Topole.

- U TSC sam došao na poziv tadašnjeg trenera Žarka Lazetića, sa kojim sam sarađivao i u Partizanu. Znao sam o kakvom se klubu radi, odnosno da je najorganizovaniji u Srbiji. Zbog toga, ali i porodice, želeo sam da se vratim u Srbiju.

Kajanja nije bilo. Uspon Plavih lavova bio je munjevit i ove godine dostigao novi zenit. A Radinov... Kao da ne prolazi ni na pragu 34. godine, koliko ih puni u junu.

- Nekada su igrači u mojim godinama uveliko završavali karijere, ali ja se osećam odlično. Dokle god je tako i dokle god budem mogao da držim nivo – igraću. Tu nemam dileme – završio je Milan Radin, jedan od onih igrača koje bi skoro svaki trener poželeo u svom timu.