Карабатић: Ивано је као Роџер, ја сам више Ђоковић

Гостовање Николе Карабатића у емисији (Не)успех првака изазвало је велико одушевљење јавности и то не само рукометне. Данима се причало о разговору најбољег играча свих времена са легендарним Славеном Билићем, а о томе колико је занимљиво било најбоље говори чињеница да је снимљен и други део.

У овој епизоди, Никола је причао о Ђоковићу, брату Луки, Ивану Балићу, а део разговора и преносимо.

Мало ко зна да је Лука Карабатић био веома успешан тенисер и да је тек са деветнаест година почео да се бави рукометом.

– Кад је Лука имао 13, 14 година био је најбољи у Француској. Сањао сам да га гледам на Ролан Гаросу, Вимблдону, али планови су му били другачији. Са 19 година је решио да се врати рукомету, а онда смо створили један нови сан - да једном играмо заједно. То је било баш невероватно. Међу нама никад није било ривалства, увек када би он добио, освојио нешто у тенису, то би било као да сам ја освојио. Та комбинација када смо заједно играли била је толико јака да не могу да опишем – рекао је Карабитић.

Као и у првом делу поново се рођени Нишлија дотакао Ивана Балића, са којим је био велики ривал.

–Код њега је све изгледало лако, као нека инспирација. Увек кад је играо мало је све личило на кошарку. Кад да гол нико не зна како је успео. То је исто као кад гледаш Роџера Федерера и све ти изгледа лако. Има нешто и од Месија. Ја сам више можда као Новак Ђоковић или Кристијано Роналдо. Имам рад, дисциплину, свакодневну мотивацију и жељу да сваки дан научим нешто ново, да будем бољи, достигнем свој лимит и да идем још даље од свога менталног и физичког стања. С те стране се осећам ближе Ђоковићу. Види се како он сваки дан даје све од себе, дисциплина која га тера да буде најбољи – направио је Никола паралелу.

Карабатић је додао:

–Спорт те учи да будеш бољи, да прихватиш пораз. Један пут си светски шампион, следећи си изгубио у Купу против екипе из друге лиге. Спорт те научи да је такав живот. Једном си све, други пут си ништа, али мораш константно да се развијаш и адаптираш, прилагодиш новим ситуацијама.

Ипак, неочекивано је са 37 година дошао до борбе за живот.

– Кад се повредиш, то је такође повреда ега. До 37. године никад се нисам тешко повредио, мислио сам да сам машина, да могу целу каријеру да прођем без велике повреде, а онда… Вратио сам се с паузе због ковида, четири месеца сам био у најбољој животној форми и онда су укрштени лигамент. Две недеље после операције сам добио тромбозу и емболију плућа. То такође смањи его, видиш да си ништа, могао сам да умрем. И на томе сам учио, па се вратио с другом енергијом, позитивнијом, срећан што још могу да играм рукомет. То је онда друга енергија, мотивација. Или учиш од момената које си доживео и који су те спустили доле и учинили јачим, можда не као играча, већ као особу или не учиш и сигурно ће ти се опет поновити кроз каријеру и живот.

Шта је био Ваш највећи неуспех?

– Неосвојена Лиге шампиона са Пари Сен Жерменом 2017. године, као и пораз од Немачке на Олимпијским играма у Паризу кад сам и завршио каријеру. Да тако изгубиш у четвртфиналу а водиш два разлике петнаест секунди пре краја утакмице... Када сам био клинац желио сам да будем репрезентативац и једном најбољи играч на свету. Сад кад гледам све што сам постигао не могу и не смем да се жалим. Иако је тешко завршити каријеру с таквим поразом испред читаве Француске, испред 28.000 људи, фамилије, пријатеља, то је било толико тешко, али у исто време толико сам лепих тренутака доживио да то не бих променио.