Време незадрживо лети, не постоје никакве кочнице које могу да га зауставе, бар успоре. Као да је јуче било када је колега Александар Стојановић, коментатор РТС-а, узвикивао: „Србија је првак света у фудбалу! Најневероватнија прича у историји српског фудбала. Србија је шампион! После четири продужетка на Светском првенству 2015. сачували смо најбоље за крај! Тукли смо и Бразил”.
- Прође цела деценија?! Чини се да је давно било, а као да смо јуче победили Бразил! Била је то утакмица живота за све нас, то само ретки и одабрани могу да доживе – почео је причу за Журнал Срђан Бабић, тада играч Војводине, а данас члан московског Спартака.
Како из ове перспективе гледате на трофеј првака света?
- Како године пролазе, како старимо, што је и очекивано, све више шампионска круна света добија на значају. Десет година није мало, свакако и поносни смо на тај резултат. Све је било фантастично! То је титула за сва времена.
Који детаљ памтите са Мондијалита?
- Сећам се напорног и исцрпљујућег пута. Полазак из Београда, испратио нас је буквално један новинар. Путовали смо 35 часова, на тим летовима „качила” нас је, колико се сећам, стално ноћ. Дошли смо баш уморни у Окланд на припреме у војној бази, ту смо били десет дана. Играли смо и пријатељску утакмицу са САД. Некако, тога се највише сећам него са првенства, али имам најмање по један детаљ са сваке утакмице. Поготово финале против Бразила је незаборавно. Максин гол при крају продужетка, радост у букету, упозоравајуће речи селектора Вељка Пауновића и преостали минути вечности... А онда и последњи звиждук судије и делиријум!
Колико је та титула помогла свима вама играчима у даљим каријерама?
- Сигурно да је помогла више него одмогла, да у тим годинама правимо озбиљне интернационалне каријере. Неки од нас су били спремни за све то, а неки и нису. Ипак, репрезентативни трофеји се више вреднују у биографијама него клупски, теже је до њих доћи. За кратко време, на турнирском такмичењу треба први да прођете кроз циљ, потребно је да се све „поклопи“, укомпонује...
Хоће ли се у скоријој будућности поновити овај резултат с Новог Зеланда?
- Дај Боже да се понови. Да то уради било ко, која будућа генерација, да све то доживе као и ми. Било би то лепо за наш фудбал, а да фудбалери доживе тај величанствени дочек какав смо и ми имали, пред 50.000 људи у Београду. Где год смо се појавили људи су нам честитали, ја сам имао то исто и у Новом Саду, па родној Бањалуци, где год смо се појавили били смо хероји међу народом. Једном се доживи тај осећај и остане незабораван.
Колико важна и каква је била улога селектора Вељка Пауновића на том шампионату?
- Највећа и најзначајнија. Требало је да укомпонује све нас појединце у колектив, да изабре играче, уради селекцију. Овај успех највише иде на његову адресу. Познавао нас је доста дуго, три године смо радили с њим заједно, била је то права породична атмосфера. Жао ми је што се касније поново нисмо срели да сарађујемо, али не значи да и нећемо.
С ким се од саиграча из тог периода највише дружите?
- Немањом Максимовићем, Мијатом Гаћиновићем, Андријом Живковићем, Милошем Вељковићем... Миладин Стевановић и ја смо били цимери у Новом Зеланду, интензивно смо се дружили док сам био у Звезди, а он у Чукаричком. Од када нисам у Србији ређе се виђамо, али се чујемо и размењујемо искуства – закључио је Бабић.
ИМА НАС ДОСТА МЕЂУ ОРЛОВИМА
Да ли сте задовољни бројем Орлића који су дошли до „А“ репрезентације?
- Јесам! Одавно из једне генерације није заиграо толики број играча у А тиму. Нас 11 је облачило дрес Србије у сениорској конкуренцији и то није мала ствар. Ударили смо и на тај начин печат у српском фудбалу, као једна од најуспешнијих генерација у историји.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
