Прасак „великог праска“?

За нама је прошла недеља дана Светског клупског првенства. Прво коло групне фазе је одиграно, било то добро па и лоше, пред празним па и пуним трибинама, као било који други турнир, па и као ниједан турнир до сада организован. Људи су троми, отпорни промени, све док им промена не постане нешто познато. Узмимо корак уназад. Тек смо отпочели пут од 63 утакмице на 12 локација у 11 градова домаћина у Сједињеним Државама.

Већ је много написано, и несумњиво ће се писати још, о нечему што ниједан други фудбалски турнир са оволико уложеног напора (па и новца) није морао оволико темељно доказати: питање легитимитета и релевантности турнира. Са многим аспектима полемике сте можда већ упознати: одлука да се турнир одржи на зачељу већ пренатрпане сезоне, одлука да се турнир одржи у САД, са свим споредним друштвено-политичким импликацијама која је та одлука донела, питање саудијске конекције. Питање је да ли је тренутна Америка плодно тле за фудбал и како тај судар изгледа. Нисмо ни дошли до стадиона. На самом стадиону је проблем честих празних трибина и мањка енергије која се не може купити, и чињеница да се турнир једино може гледати преко интернет платформе ДАЗН (изговорено да-зоун). ФИФА је, наравно, свесна плејади проблема која скрећу пажњу са самог турнира, и самопроглашену “нову еру”, и покушава да нас увери да још увек држи кормило глобалне игре на разне начине.

Председник ФИФА Ђани Инфантино је нови формат Клупског светског првенства најавио као “Велики прасак”, успостављање овог турнира као један од премијерних фудбалских догађаја у свету, у истом рангу као Светско првенство или Лига шампиона. Сам успех тог покушаја је, на крају крајева, у оку посматрача. Што отвара питање, како посматрач да овај турнир уопште посматра? Како посматрати тај Велики прасак, и додати Клупско светско првенство као још једно „црвено слово“ у нашем фудбалском календару? Искључиво уз налог на онлајн платформи ДАЗН. Оснивач ДАЗН је један Леонард Валентинович Блаватник, британско-амерички бизнисмен и филантроп совјетског/украјинског порекла. Форбс је од априла 2025. године проценио његову нето вредност на 26,5 милијарди долара, што га рангира на 75. место на листи најбогатијих особа на свету. Године 2017, Блаватник је добио витешко звање за заслуге у филантропији. Блаватник је своје почетно богатство, заједно са другим руским олигарсима, стекао приватизацијом државних алуминијумских и нафтних актива након распада Совјетског Савеза.

По први пут у историји, једини начин којим се турнир оволике скале може пратити јесте путем интернета или паметног телевизора, и легитимисаног налога. ДАЗН је иначе 14.6. објавила ново стратешко партнерство са ФИФА за покретање и управљање ФИФА „ услугом широм света, која ће понудити преносе преко 160 мушких и женских фудбалских лига широм света. Генерални секретар ФИФА Матијас Графстрем је рекао: У ФИФА смо поносни што увек гледамо ка будућности, тражимо начине да иновирамо, са конкретним циљем заштите и неговања раста наше игре за генерације које долазе. Ово партнерство са DAZN је у потпуности у складу са тим циљем. Њихова визија је глобална, као и наша, и радујемо се даљем проширењу наше сарадње са њима кроз ФИФА  као „дом фудбала“.

У вакууму се ово чини као добар потез ФИФА. Овај дигитализовани свет се све више раздваја од телевизије. Фудбал се све више посматра на мобилним уређајима, путем интернета. Утицај инфлуенсера који путем друштвених мрежа мењају начин којим (млади) људи посматрају и информишу се о фудбалу је незанемарљив. За само неколико година Фабрицио Романо је од малог Твитер налога постао најпознатији извештач фудбалских трансфера на свету, лице најновије рекламе Катар Ервејвс уз његову фамозну крилатицу “полећемо”. Стример “IShowSpeed”, са више од 40 милиона претплатника на Јутјубу, је толике популарности (и карактера, као Американац који је велики фан фудбала) да је Ђани Инфантино лично дошао као гост на његовом лајвстрим-у и промовисао Клупско светско првенство, са све лоптом и трофејем. 

Али телевизија узвраћа ударац овом тренду. По први пут, телевизија је одбила фудбал. Неуспех ФИФА да обезбеди телевизијска права са било којом од великих кабловских мрежа САД, па и са стриминг платформом Епл ТВ, (ФИФА је тражила 4, Епл ТВ је понудио 1 милијарду) лако доводи до утиска да је уговор са ДАЗН “трећа срећа”. И вођен тим наративом, како га онда посматрати као “будућност конзумирања фудбалског садржаја”? Подсетимо се механике самог уговора. Саудијски Јавни инвестициони фонд (PIF), је потписао уговор у вредности од милијарду долара са стриминг сервисом ДАЗН крајем 2024. године. ДАЗН је затим потписао уговор за права преноса Клупског светског првенства и платио милијарду долара ФИФА. Само два дана после је потврђено да ће Саудијска Арабија бити домаћин Светског првенства 2034. године. Занимљив траг новца.

Ово је лице ФИФА познато већини која критички размишља о светском фудбалу. И овај “маневар” је измамио и наставља да мами брдо критика и оштрих коментара, те наставак у том духу је сувишан. Довољно је рећи да је фудбал  још увек спорт телевизије. Телевизија је олтар коме се моле генерације фанова фудбала. То је колективно причешће. И ово се, на емотивном и првом плану чини промашајем. Али суочен са признањем пристрасности питање је да ли тај осећај долази из позиције логике или позиције страха да долази промена која не прија. Лако је изгубити чињеницу при критици ФИФА да та организација зна шта ради и да има врло јасне циљеве и методе да те циљеве оствари, ма колико били испрва зачуђујући и непопуларни.

Ако можемо замислити фудбал као океан, он је тренутно врло немиран. Променио је боју из плавог у бурно бело. Наш једини поглед на те моћне струје и ветрове које море тако јако узнемирују су само на површини, у плесу пене. Сведочимо променама на сваком плану фудбалског искуства: као посматрач, као навијач, као играч. Морамо бити свесни полазишта својих перспектива и разлозима зашто смо отпорни овој “новој ери клупског фудбала”, како га често ФИФА назива. Наша земља је чланица УЕФА, део миљеа европског фудбала, и лако се заборави прости степен доминације која европска конфедерација има над свим осталим; лако се заборави да је европски начин фудбала светски начин фудбала већ деценијама уназад. Статус кво фудбала, који се одупире поменутим променама, највише одговара УЕФА и европским клубовима. Пада на памет неуспешна европска Суперлига пролећа 2021, када су “одоздо” велики европски клубови покушали да установе своју тренутну доминацију у трајност.

 И можда је турнир који се сада одржава реакција ФИФА “одозго”, преузимање кормила фудбала ка неком новом поретку.  Мада, можда је ово Светско клупско првенство у фудбалу својеврстан „клуб билдинг“ не само за наредно 2029. године на коме ће учествовати 48 клубова , увертира за Светско фудбалско првенство 2026, а ма како парадоксално деловало иницијална каписла за почетак неке нове СУПЕР Светске клупске Лиге ? Ово је полемика која превазилази један турнир.

Фудбал се мења. Акција проузрокује једнаку и супротну реакцију; море је просто узбуркано, два плава океана ФИФА и УЕФА, “новог” и “старог” света су постала један црвени. Нама Европљанима је овај турнир више терет него прилика јер смо врхунцем фудбала већ презасићени, али окренувши поглед на стране медије, било то јужноамеричке, азијске или афричке, овај турнир је оптимистично примљен, прилика да се коначно докажу европским дивовима. Могли смо то видети у најжешћој утакмици првог кола групне фазе, Бока Јуниорс – Бенфика, где су три црвена картона етикетирала изузетно немиран реми 2-2. То је, дакле, први судар таласа. Судар медијских интерпретација „пуних“ и „празних“ трибина довољно је упоредити, када ББС извести „да је Челси играо пред 50 000 празних слолица“ а на званичном сајту ФИФА се објави само дан касније: “80 619 навијача испунило је култни Роуз Боул у Лос Анђелесу како би гледали европске гиганте Пари Сен Жермен и Атлетико де Мадрид — највећу публику пред којом су ова два клуба играла током сезоне 2024/25”.

Чини се незамисливим друга тековина овог турнира, прелазак са телевизора на још мање екране као будућност гледања фудбала. Али зашто? Доминација телевизије као главно средство посматрања фудбала опстаје јер је продаја телевизијских права још увек главни извор прихода апсолутној већини европских лига па и клубова; то је међусобно чешање леђа, јер фудбал редовно доноси високи рејтинг. Колико деценија ће то још увек тако бити? Или је питање година? Сасвим је могуће, а и доказано примером преноса актуелног Клупског светског првенства, да овакав “интернет приступ” гледању фудбала пружа нешто неприкосновено, могућност посматрања било које камере лајв преноса (укључујући и перспективу судије), непосредно праћење статистика, а ко зна где још може отићи: 3Д графике које показују мапу пасова и др. тактичких фигура, могућност интеграције са вештачком интелигенцијом…

И на исти начин како се фудбал још увек бори за своје место под сунцем у Америци, Клупско светско првенство се такође бори за своје место под сунцем у свету. Одлука ФИФА да обе борбе води истовремено има очекиване реакције. Већ је опште место констатовати број играча, званичника и тренера који су се пожалили на учесталост и интензитет утакмица ове сезоне. Федерико Валверде, на пример, кључни играч Реал Мадрида, је у првој утакмици Клупског светског првенства, прво коло групне фазе против Ал-Хилала, одиграо своју јубиларну шездесету утакмицу те сезоне. Шездесету. Ко га може кривити што је промашио пенал?

Ипак, критике су се ућуткале на самом турниру, вероватно због брда пара која ФИФА ставља у уста клубова и играча пре него што могу нешто лоше да кажу. Контрааргумент је већ спреман: овим људима је фудбал једини посао, за који су невероватно добро плаћени, не треба да се жале већ да играју, али зар се не ствара анксиозност и помисао да се играчи жале кроз игру? Какав је био квалитет фудбала ове сезоне? Колика учесталост повреда? Какав је квалитет фудбала на овом турниру? Створило се неприкосновено питање квалитета и квантитета у фудбалу. Онда, због клупске природе турнира, трансфер период је такође погођен: трајао је тек 10 дана, па је паузиран месец дана због Клупског светског првенства, па онда опет има „луфта“ до септембра. И често питање европских медија, зашто се сви ови уступци прихватају? Зашто се овај турнир игра, сем за новчане награде (које су, вреди признати, огромне)? Је ли за празне трибине незахвалне америчке публике? Када се Светско првенство икада доживљавао у спортском свету као оволики “терет”, а не привилегија? То је већ питање фудбалског наслеђа, а одговор на питање постоји, прошлог првенства у Катару који се некарактеристично преселио у новембар и децембар и тако “преполовио сезону” већини светског фудбала. Дакле присуствујемо периоду велике измене формуле фудбала, поигравање са временом и простором, и као када посматрамо утакмицу само гледамо куда ће лопта пасти. Али не схватамо да једна од екипа на терену смо ми сами. Играмо нашим очима. И ако склонимо наш поглед, ако не гледамо актуелни турнир, правимо утисак на резултат ове утакмице за душу фудбала. Ко игра за коју страну? Шта значи “победа”, у смислу да овај турнир прерасте у дебакл? Шта значи “пораз”, у смислу да ново доба клупског фудбала је заиста пред нама? То је већ на нама да одговоримо, па и да “одиграмо”, и да овај Велики прасак “принесемо свету”. У складу са званичним хештегом овог турнира #TakeItToTheWorld .