Вермезовић: Најсрећнији сам можда био кад смо 1989. освојили куп после 32 године

Владимир Вермезовић био је капитен и тренер Партизана. Са много успеха играо је и у иностранству, има две утакмице за репрезентацију Југославије.

Фудбал му је био забава, па је у тој игри уживао. Много је тренирао, напорно радио и дуго је трајао. Пружао је и више него што су тренери тражили. Једноставно, био је сурови професионалац.

Вермезовић, за наш лист октрива на који начин је од најранијег детињства стекао љубав према спорту:

- Почело је у основној школи. Некада је, у време Југославије, образовање било на првом месту, јако важно за децу. Имао сам ту срећу да су ми физичку културу предавали Светлана Антонић и Никола Васиљевић. Зато сам данас фан свих врста спортова и не постоји нешто што не могу да гледам и што у спорту не разумем.

Владимир је каријеру почео у пионирима Железника, одакле је стигао у Партизан. Испоставиће се да није погрешио.

- Тада нису биле поделе као сада на категорије и поткатегорије, били су пионири и омладинци. Играо сам као почетни омладинац против играча који су имали 18 или 19 година. Можда ми је и то помогло, јер из моје генерације изашло је нас шест или седам које је 1981. Тома Калоперовић прикључио првом тиму. Тада је Партизанова школа радила одлично, иако је имала само три тренера.

Популарни чика Црни воли да каже да је Флоријан Матекало више од тренера.

- Чика Цоња је био човек који нас је усмеравао у животу. Водио је рачуна о неким стварима ван терена и, пре свега, трудио се да нас као људе изведе на прави пут. Не знам да ли данас у српском фудбалу постоји човек који је толико био посвећен деци, не само на терену него и изван њега. Најближи томе био је Душан Трбојевић који је, нажалост, преминуо, али је оставио дубок траг у нашој школи.

Вермезовић је за први тим црно-белих одиграо 144 такмичарске утакмице. Освојио је три титуле и један куп, а онда као тренер још један шампионат (2004/05).

- Сваки трофеј ми је драг на одређени начин. Међутим, успеси у играчкој и тренерској каријери имају другачије димензије. Најсрећнији сам можда био кад смо 1989. освојили Куп Југославије после 32 године победом против Вележа 6:1. Као тренера сам са црно-белима стигао до титуле без пораза, те 2004/05. никоме у Европи то није успело.

Владимира су у Партизану тренирали Томислав Калоперовић, Милош Милутиновић, Ненад Бјековић, Фахрудин Јусуфи и Моца Вукотић. Спреман је да говори и о њима.

- Тома Калоперовић најзаслужнији је што су успели покојни Драган Манце, Зоран Чава Димитријевић, Ненад Ставрић, па Стевица Кузмановски, Саша Лопичић, Ђерић, Вранић, ја... Сви смо ми били његови миљеници. Он је тај који је смогао храбрости да 1981. нас шесторицу прикључи првом тиму. Милош Милутиновић био је највећи шармер међу тренерима и психолог који ме је тренирао. Његов наследник био је Ненад Бјековић који је од њега доста тога покупио, мада је увео доста новог у југословенски фудбал. По повратку из Француске био је прилично млад. Фахрудин Јусуфи био је највећи и најсуровији про-фесионалац. У појединим тренуцима нисмо се најбоље слагали, али од њега сам доста тога научио у погледу професионализма и односа према тренинзима и послу. Моца Вукотић је био легенда који самом својом појавом на терену, на састанцима одавао вредност човека којег морате да поштујете.

Вермезовић посебно поштује Партизановог репрезентативца и тренера, покојног Благоја Пауновића.

- Пауновић је човек који је мени доста помогао у животу. Када сам стасавао у првом тиму Благоје је имао цвећару на Бановом Брду. Тада сам живео код родитеља у Железнику и сваки пут када прођем поред његове цвераће свратио сам код њега. Он је почео да се бави тренерским позивом. Пошто смо играли на истој позицији давао ми је савете и информације о играчима које ћу ја да чувам. Онда он дође на Исток и седне код мале капије, одмах до излаза и бележи како сам играо. У понедељак дођем у цвећару и он ми каже шта је било добро, а шта треба да поправим. Касније нас је фудбалска судбина спојила да му будем помоћник у Телеоптику.

Вероватно су му два меча посебно остала у сећању, против Квинс Парк Ренџерса и Фљамуртарија, мада ту је и онај двомеч са Ромом...

- Играчи Квинс Парк Ренџерса у првом мечу одакле су шутирали одатле су и погађали. Од тих шест голова један је пао тако да њихов десни бек није знао шта ће са лоптом па је шутнуо и лопта је прошла Омеровићу кроз руке и завршила у мрежи. Догађају се такве ствари. Онда смо у реваншу добили их са 4:0 и прошли смо даље. Што се Фљамуртарија тиче, отишли смо у Албанију без било каквих анализа и припреме, ништа нисмо знали о ривали. Заслужено смо изгубили. У Београду смо имали пенал који смо промашили, па примили чудан гол. Двомеч против Роме памтим за сва времена. Први меч у Београду био је предиван. У реваншу сам скривио пенал, испали смо, а многи су ми спочитавали да сам намерно противнику изнудио ка-знени ударац. То су глупости, нема ни трунке истине у свему томе.

Владимир Вермезовић одиграо је десет вечитих дербија, рачунајући и куп.

- Није било толико негативне енергије која се ствара у последње време. Међусобно смо били изванредни пријате-љи, а и навијачка култура била је на високом нивоу. Многе генерације и пре моје градила је култ вечитог дербија. Данас навијачи Партизана и Звезде не доживљавају дерби као нешто посебно. У моје време биле су то утакмице за које се живело, пред те утакмице данима се није спавало, ако се изгуби живот је ишао даље. Данас кад се изгуби, могу и главе да лете, а то није добро – закључио је некадашњи ас Партизана.