Vermezović: Najsrećniji sam možda bio kad smo 1989. osvojili kup posle 32 godine

Vladimir Vermezović bio je kapiten i trener Partizana. Sa mnogo uspeha igrao je i u inostranstvu, ima dve utakmice za reprezentaciju Jugoslavije.

Fudbal mu je bio zabava, pa je u toj igri uživao. Mnogo je trenirao, naporno radio i dugo je trajao. Pružao je i više nego što su treneri tražili. Jednostavno, bio je surovi profesionalac.

Vermezović, za naš list oktriva na koji način je od najranijeg detinjstva stekao ljubav prema sportu:

- Počelo je u osnovnoj školi. Nekada je, u vreme Jugoslavije, obrazovanje bilo na prvom mestu, jako važno za decu. Imao sam tu sreću da su mi fizičku kulturu predavali Svetlana Antonić i Nikola Vasiljević. Zato sam danas fan svih vrsta sportova i ne postoji nešto što ne mogu da gledam i što u sportu ne razumem.

Vladimir je karijeru počeo u pionirima Železnika, odakle je stigao u Partizan. Ispostaviće se da nije pogrešio.

- Tada nisu bile podele kao sada na kategorije i potkategorije, bili su pioniri i omladinci. Igrao sam kao početni omladinac protiv igrača koji su imali 18 ili 19 godina. Možda mi je i to pomoglo, jer iz moje generacije izašlo je nas šest ili sedam koje je 1981. Toma Kaloperović priključio prvom timu. Tada je Partizanova škola radila odlično, iako je imala samo tri trenera.

Popularni čika Crni voli da kaže da je Florijan Matekalo više od trenera.

- Čika Conja je bio čovek koji nas je usmeravao u životu. Vodio je računa o nekim stvarima van terena i, pre svega, trudio se da nas kao ljude izvede na pravi put. Ne znam da li danas u srpskom fudbalu postoji čovek koji je toliko bio posvećen deci, ne samo na terenu nego i izvan njega. Najbliži tome bio je Dušan Trbojević koji je, nažalost, preminuo, ali je ostavio dubok trag u našoj školi.

Vermezović je za prvi tim crno-belih odigrao 144 takmičarske utakmice. Osvojio je tri titule i jedan kup, a onda kao trener još jedan šampionat (2004/05).

- Svaki trofej mi je drag na određeni način. Međutim, uspesi u igračkoj i trenerskoj karijeri imaju drugačije dimenzije. Najsrećniji sam možda bio kad smo 1989. osvojili Kup Jugoslavije posle 32 godine pobedom protiv Veleža 6:1. Kao trenera sam sa crno-belima stigao do titule bez poraza, te 2004/05. nikome u Evropi to nije uspelo.

Vladimira su u Partizanu trenirali Tomislav Kaloperović, Miloš Milutinović, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi i Moca Vukotić. Spreman je da govori i o njima.

- Toma Kaloperović najzaslužniji je što su uspeli pokojni Dragan Mance, Zoran Čava Dimitrijević, Nenad Stavrić, pa Stevica Kuzmanovski, Saša Lopičić, Đerić, Vranić, ja... Svi smo mi bili njegovi miljenici. On je taj koji je smogao hrabrosti da 1981. nas šestoricu priključi prvom timu. Miloš Milutinović bio je najveći šarmer među trenerima i psiholog koji me je trenirao. Njegov naslednik bio je Nenad Bjeković koji je od njega dosta toga pokupio, mada je uveo dosta novog u jugoslovenski fudbal. Po povratku iz Francuske bio je prilično mlad. Fahrudin Jusufi bio je najveći i najsuroviji pro-fesionalac. U pojedinim trenucima nismo se najbolje slagali, ali od njega sam dosta toga naučio u pogledu profesionalizma i odnosa prema treninzima i poslu. Moca Vukotić je bio legenda koji samom svojom pojavom na terenu, na sastancima odavao vrednost čoveka kojeg morate da poštujete.

Vermezović posebno poštuje Partizanovog reprezentativca i trenera, pokojnog Blagoja Paunovića.

- Paunović je čovek koji je meni dosta pomogao u životu. Kada sam stasavao u prvom timu Blagoje je imao cvećaru na Banovom Brdu. Tada sam živeo kod roditelja u Železniku i svaki put kada prođem pored njegove cveraće svratio sam kod njega. On je počeo da se bavi trenerskim pozivom. Pošto smo igrali na istoj poziciji davao mi je savete i informacije o igračima koje ću ja da čuvam. Onda on dođe na Istok i sedne kod male kapije, odmah do izlaza i beleži kako sam igrao. U ponedeljak dođem u cvećaru i on mi kaže šta je bilo dobro, a šta treba da popravim. Kasnije nas je fudbalska sudbina spojila da mu budem pomoćnik u Teleoptiku.

Verovatno su mu dva meča posebno ostala u sećanju, protiv Kvins Park Rendžersa i Fljamurtarija, mada tu je i onaj dvomeč sa Romom...

- Igrači Kvins Park Rendžersa u prvom meču odakle su šutirali odatle su i pogađali. Od tih šest golova jedan je pao tako da njihov desni bek nije znao šta će sa loptom pa je šutnuo i lopta je prošla Omeroviću kroz ruke i završila u mreži. Događaju se takve stvari. Onda smo u revanšu dobili ih sa 4:0 i prošli smo dalje. Što se Fljamurtarija tiče, otišli smo u Albaniju bez bilo kakvih analiza i pripreme, ništa nismo znali o rivali. Zasluženo smo izgubili. U Beogradu smo imali penal koji smo promašili, pa primili čudan gol. Dvomeč protiv Rome pamtim za sva vremena. Prvi meč u Beogradu bio je predivan. U revanšu sam skrivio penal, ispali smo, a mnogi su mi spočitavali da sam namerno protivniku iznudio ka-zneni udarac. To su gluposti, nema ni trunke istine u svemu tome.

Vladimir Vermezović odigrao je deset večitih derbija, računajući i kup.

- Nije bilo toliko negativne energije koja se stvara u poslednje vreme. Međusobno smo bili izvanredni prijate-lji, a i navijačka kultura bila je na visokom nivou. Mnoge generacije i pre moje gradila je kult večitog derbija. Danas navijači Partizana i Zvezde ne doživljavaju derbi kao nešto posebno. U moje vreme bile su to utakmice za koje se živelo, pred te utakmice danima se nije spavalo, ako se izgubi život je išao dalje. Danas kad se izgubi, mogu i glave da lete, a to nije dobro – zaključio je nekadašnji as Partizana.