ПЕНАЛ: „Згазићемо боранију“

После боја – сви су генерали, 98 минута фудбалске битке Партизана и Хибернијана на Топчидерском брду понудило је аналитичарима прегршт елемената за анализу и проналажење разлога због чега је утакмица завршена онако како ваљда ни Шкоти нису очекивали, али, без икакве везе са тврдњом покојног Милана Живадиновића „да је 2:0 најопаснији резултат”, реченица једног другог тренера могла би да послужи као лајт-мотив црно-белима за дане који долазе.

Припремајући се за путовање у Глазгов на незаборавну утакмицу са Селтиком, постављен за привременог тренера да би после гостовања у Шкотској и очекиваног дебакла добио отказ уз објашњење „имао си шансу”, Иван Голац је фудбалерима и новинарима пред полазак из Београда рекао:

- Згазићемо боранију!

Неки су се смејали у себи, неки наглас, сви заједно веровали су управо у супротно – да ће Селтик дати пет комада Партизана, али, нико није очекивао да ће и црно-бели четири пута савладати голмана Бонера.

„Боранија” је згажена...

Знао је Иван Голац да је Селтик све осим бораније... Али, неозбиљном компарацијом психолошки је растеретио, а до утакмице и апсолутно мотивисао фудбалере Партизана убедивши их да могу да се одупру Селктику... Све остало је историја осликана незаборавном реченицом јединог извештача из Глазгова – радио репортера Јордана Ивановића:

„Радосне вести из Глазгова, Партизан лављег срца пласирао се у следеће коло Купа купова”...

Срђан Благојевић не личи на Ивана Голца и вероватно никад у животу неће ништа слично изговорити. Али, после прве утакмице са Хибернијаном мора да пронађе начин да исправи београдске грешке и анулира недозвољени минус у Единбургу. Грешке не смеју да се припишу само неспретном Секу, голману Милошевићу, дефанзивцу Ђурђевићу због искључења, Угрешићу због пенала... Грешио је и тренер. И не само синоћ, али, све је то тема за црно-беле после гостовања на Острву.  Пре тог чина неопходно је пронаћи речи охрабрења за момке који се налазе на раскрсници и док се проучавају њихове дечије болести – размишљају да ли су дошли до тренутка истине, или ће у Шкотској спознавање домета одложити за наредна европска искушења.

Због Чега Партизан не би могао да победи у Единбургу 2:0? Можда управо Шкоти после београдског тријумфа третирају црно-беле као боранију? Навијачи Партизана никад неће заборавити ни пораз од Њукасла у Београду 2003. – 0:1, али, сећаће се дуже победе на Острву идентичним резултатом и историјског пенал рулета – за сва времена овековечене кадровима са Сен Џејмс парка у којима Миливоје Ћирковић трчи с високо подигнутим рукама у загрљај саиграчима, а Ален Ширер у неверици гледа ка небу...

Партизан данас нема дефанзивца какав је тада био Тарибо Вест, да дувањем за врат изнервира и деконцентрише Мартина Бојла као што је Нигеријац радио икони Њукасла 2003. Нема ни креатора класе Саше Илића, задње везне као што су били Дуљај и Нађ. Али, има на пример Натха којег Благојевић није ни увео у игру против Хибернијана!? Има клинце које мора да уводи у игру пре Калулуа који стасом и покретима подсећа на рекреативца у позним годинама, али с платом од пола милиона евра... Има и обавезу да анализом закључи да је Хибернијан по квалитету тек нешто бољи од просечних српских екипа. А Партизан не би смео да се мири с просеком! Поготово не с поразима од просечних екипа.