Није џаба Михајловић дао Коларову „тројку”

Извршите ли мини-анкету међу навијачима Партизана и Црвене звезде с питањем које би карактеристике требало да поседује десни / леви бек, у врху листе одговора шепурило би се – да „виси” на противничкој половини терена и одлично центрира.

Тачно, играње уз аут линију за београдске вечите ривале подразумева поменуте референце, међутим, све чешће смо сведоци да бекови желећи експресно да се допадну аудиторијуму упадну у офанзивни лавиринт и забораве шта им је под бројем 1 у опису радног места. Беспрекорна дефанзива!

- Знате ли због чега сам волео Бату Мирковића? – питао је, својевремено, навијачку „братију” редован посетилац Партизанових утакмица стациониран испод новинарске ложе на источној трибини.

Кад би се друштво претворило у уво, уследило би:

- Ишао је напред до центра, али зато позади нико није могао да га прође!

У преводу: у фудбалској азбуци зна се шта је основни посао бека, шта крила – позиционираног „који метар” испред. Приде, став аутора наведене сентенце подебљава Мирковићева каријера проткана играњем (и) за Јувентус – дефанзивни „Монт Еверест”.

Омиљени спорт милиона од бекова захтева да поседују особине (и путање) крила и – обрнуто, међутим, да би били „але” неопходно је да превасходно имају беспрекоран досије на основној позицији.

Тајминг за фусноту о Синиши Михајловићу и Александру Коларову: после утакмице Србије с Белгијом тадашњи селектор је можда и највећој звезди репрезентације за меч с Македонијом узео „једанаестицу” и доделио ”тројку”, од појаве дубл-ве система симбол за левог бека. Не, није то био само Михин чин сујете с обзиром на то да је и сам прославио тај број, већ педагошка лекција потребна за повратак коренима и, схваћене суштине, останак с две ноге чврсто на земљи.

Идеална потка за увођење у причу Наира Тикнизјана и Марија Јурчевића, адута на левом боку одбрамбених квартета Црвене звезде и Партизана, по биографијама и, сложићете се, квалитету, ни приближних Михајловићу и Коларову.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ