Nije džaba Mihajlović dao Kolarovu „trojku”

Izvršite li mini-anketu među navijačima Partizana i Crvene zvezde s pitanjem koje bi karakteristike trebalo da poseduje desni / levi bek, u vrhu liste odgovora šepurilo bi se – da „visi” na protivničkoj polovini terena i odlično centrira.

Tačno, igranje uz aut liniju za beogradske večite rivale podrazumeva pomenute reference, međutim, sve češće smo svedoci da bekovi želeći ekspresno da se dopadnu auditorijumu upadnu u ofanzivni lavirint i zaborave šta im je pod brojem 1 u opisu radnog mesta. Besprekorna defanziva!

- Znate li zbog čega sam voleo Batu Mirkovića? – pitao je, svojevremeno, navijačku „bratiju” redovan posetilac Partizanovih utakmica stacioniran ispod novinarske lože na istočnoj tribini.

Kad bi se društvo pretvorilo u uvo, usledilo bi:

- Išao je napred do centra, ali zato pozadi niko nije mogao da ga prođe!

U prevodu: u fudbalskoj azbuci zna se šta je osnovni posao beka, šta krila – pozicioniranog „koji metar” ispred. Pride, stav autora navedene sentence podebljava Mirkovićeva karijera protkana igranjem (i) za Juventus – defanzivni „Mont Everest”.

Omiljeni sport miliona od bekova zahteva da poseduju osobine (i putanje) krila i – obrnuto, međutim, da bi bili „ale” neophodno je da prevashodno imaju besprekoran dosije na osnovnoj poziciji.

Tajming za fusnotu o Siniši Mihajloviću i Aleksandru Kolarovu: posle utakmice Srbije s Belgijom tadašnji selektor je možda i najvećoj zvezdi reprezentacije za meč s Makedonijom uzeo „jedanaesticu” i dodelio ”trojku”, od pojave dubl-ve sistema simbol za levog beka. Ne, nije to bio samo Mihin čin sujete s obzirom na to da je i sam proslavio taj broj, već pedagoška lekcija potrebna za povratak korenima i, shvaćene suštine, ostanak s dve noge čvrsto na zemlji.

Idealna potka za uvođenje u priču Naira Tiknizjana i Marija Jurčevića, aduta na levom boku odbrambenih kvarteta Crvene zvezde i Partizana, po biografijama i, složićete se, kvalitetu, ni približnih Mihajloviću i Kolarovu.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU