Може ли Младеновић као Живковић и Перовић?

На југу Србије даровитих фудбалера мало има. За Лесковчане, судећи по два последња прелазна рока, ни толико. Стижу из иностранства, одређени клубови користећи велики ауторитет шаљу своју децу у Српски Манчестер на стажирање, активирају се и препоручују фудбалери о којима се као перспективама говорило пре десетак година, али да се потпуно афирмишу у матичном клубу, мало ко од виђених талената добија шансу.

Последњи изданци лесковачке школе фудбала су Никола Тасић, после омладинаца Црвене звезде преузео је плаво-бели дрес Спартака. Иако се нагађало или, свеједно, очекивало, мета скаута чак и грчких клубова требало је да овог лета постане један од најдаровитијих десних бекова у Србији Предраг Ђорђевић (19), наследник успешног професионалца, имењака и презимењака који се опростио од дреса ГФК Дубочице, али је негде запело. Млађи Ђорђевић за сада редовно вежба и чека утакмице за бодове матичног клуба, прижељкује да у ВИП ложи стадиона „Дубочица” види лица већег броја фудбалских агената.

Кадет Дарко Младеновић, доказан у Првој лиги ФС РИС за свој узраст, прети да постане хит прелазног рока. Изузетан потенцијал, обучен у радионици тренера и великог фудбалског мајстора Душана Савића, са 15 и по година потписао је одговарајући уговор са Војводином и обећава у фудбалским форумима најављену ренесансу.

За велики број прволигаша у једној од најбољих лига Европе, пише у фудбалским алманасима, играо је велики број фудбалера пониклих на југу Србије, откривених и избрушених изданака из непресушног извора талената. Некада их је у Црвеној звезди било по неколико међу стартерима: Зоран Банковић, Зоран Митић, Братислав Живковић, Марко Перовић, Дејан Илић, Предраг Станковић... Иако су долазили из црно-белог навијачког царства, ваљда због умешности људи задужених за избор и ангажовање талената на Маракани, носили су са великим успехом црвено-бели дрес.

Време не стоји, на снази је нова памет, примењују се нове технологије у свим сферама живота, тамнопути и, вероватно, јефтини кадрови запосели су водећа места на листама пожељних у водећим клубовима, којима је и са осцилацијама Војводина много деценија припадала. За Стару даму многе Лесковчане везују успешне каријере и лепе успомене. Посебно су на боравак у Српској Атини  поносни Братислав Живковић и Марко Перовић, који су директно из Лесковца, уз максимално коректан однос Новосађана, стигли на највећу сцену. И потоњим играма у Црвеној звезди, али и иностранству, показали како им је место међу повлашћенима у историји фудбала на југу Србије.

Као даровити омладинац, дрес Војводине својевремено је приграбио и момак који је много обећавао - Милан Цакић, У сезони 2003/04. повредом и операцијом укрштених предњих лигамената брутално је прекинута каријера десног бека Владана Милосављевића Фикија, у кога је тадашњи тренер Лала Мирослав Вукашиновић полагао велике наде, У Војводини је, што се мало где спомиње, на позицији десног спољњег игра и Лазар Николић (26), рођен у лесковачком крају, на „Карађорђе” дошао после Црвене звезде, Јавора, ОФК Београда, Партизана...

Они који не пропуштају да запазе сваку значајнију промену у табору популарног војвођанског клуба морали су да примете још једног Лазара, али интернационалца Ранђеловића (28), који је, такође, дете „јужњачке школе” фудбала са стажом у великом броју клубова, од српсколигаша до Олимпијакоса и Рубина из Казања, одакле је у Војводину донео велико инострано искуство. Они који дуже памте нека не брину. У причи о сарадњи Војводине са фудбалерима из јужне Србије у овом несвакидашњем времеплову, поред већ поменутих интернационалаца, мора да се подсети на име Љубише Стефановића Цивуна, првотимца велике и моћне Војводине из времена славног Вујадина Бошкова, који је после одличних партија у Приштини завршио као интернационалац у Турској.

Романтична подсећања у дубоком хладу, док јулске тропске врућине паралишу или одлажу многе активности, нису само зарад носталгичних прича, са великим емоционалним набојем. Добро би било да се преслика, или као модел рада преузме време организовања и  поверења у сопствене потенцијале и уложе средства, стручни рад и стрпљење све док имена попут Николе Тасића (Спартак), Дарка Младеновића (Војводина) или Предрага Ђорђевића (?) сутра не западну за око стручњацима најбољих клубова. И, да се добит од обештећења не мери са неколико милиона динара, већ исказује десетинама милиона у европској валути.