Шампиони се рађају кад се на води сретну искуство и младост, таленат и дисциплина. Управо тај спој представљају Симо Болтић и Страхиња Драгосављевић – тренер и ученик, саиграчи у истој мисији, али пре свега кумови и пријатељи. Ове сезоне њих двојица исписују златне странице српског кајака, а четири Страхињина најсјајнија одличја доказују да посвећеност и вера могу да савладају и највеће препреке.
Страхиња Драгосављевић ове сезоне остварио је запажене резултате, чак четири златне медаље. Шта је кључ успеха?
− Страхиња је, пре свега, талентован момак. Изнад тога долази дисциплина, упорност и вера у оно што ради. Рекао бих да је то кључ сјајних резултата. Превазишао је планове које смо правили на почетку године. Сезону није кренуо сјајно, ништа није наговештавало да ће бити овако добра, али није изгубио наду и вољу за радом, већ је наставио јаче и ево успеха – истакао је тренер Симо Болтић на почетку разговора за „Спортски журнал”.
Која трка од ове четири је била најзахтевнија и на коју сте најпоноснији?
− Тешко је причати о томе, јер су млеђесениорска трке дошле нешто касније и сигурно да су физички биле изузетно тешке. Форма и физичке перформансе у једном тренутку крећу да опадају, што је природно. Међутим, трка у Рачицама на Европском сениорском првенству, у најјачој конкуренцији, била је прави изазов и тад је Страхиња показао да је прави шампион. Освојио је злато иако је имао разних проблема на самом такмичењу, између осталог и стомачни вирус. Све се чинило да ће тешко освојити било коју медаљу, али прави шампион се по томе и разликује – кад се издгине из такве ситуације и победи.
Како охрабрујете Страхињу кад наступе тренуци сумње и пад мотивације?
− Познајем га откад се родио. Кућни смо пријатељи, кумови и много више од односа тренер – такмичар. Искрени смо и отворени један према другом, разговарамо и о добром и о лошем. Такмичења су била на сваке две недеље и требао је на свакој трци да буде мотивисан максимално да би освоји златну медаљу. Наравно да самопоуздање и емоције варирају као и код сваког човека, али се трудимо да радимо на томе.
Такође сте били кајакаш и репрезентативац. Колико вам то искуство помаже сад у тренерској улози?
− Помаже много, јер имам у сваком тренутку у глави ситуацију и могу да вратим осећај како је мени било са 18-19 година, како сам тад размишљао и које сам грешке правио. Све то доста значи јер могу да применим у тренерском послу.
Да ли је теже седети у чамцу и лично се такмичити или бити на обали са стране и посматрати такмичаре?
− Бити са стране сигурно је теже. Кад сам био такмичар, знао сам тачно шта је мој задатак и уз адреналин урадио сам све оно што је било до мене. Док овде сад кад има њих десет које тренирам, веома је захтевно и десет пута пролазим кроз тај адреналин. Све ме то одржава у овом послу јер кад сам осетио тај адреналин као тренер помислио сам да је ово занимање дефинитивно за мене. Као спортиста највише сам волео тај осећај изазова, осећај победе који те носи, вероватно ми, такмичарски типови особа, постајемо зависни од тога.
Да ли примећујете неке своје особине код Страхиње док сте били активни такмичар?
− Свако има неке особине које баш њега красе и које га издвајају од осталих, али примећујем сличности са Страхињом. Волео сам да имам мир, волим и дан данас, јер сматрам да то нема цену. Друга ствар, посвећен је и ради све што му се каже.
За мање од недељу дана следи Светско првенство у Милану за сениоре, какве су вам амбиције?
− Циљ нам је да пружимо максимум. Кад је конкретно о Страхињи реч, има фасцинантну сезону. Уколико би поновио то и у Милану, ушао би у историју кајака јер нико до сад то није успео да буде апсолутни краљ двестотке у сезони, али никад му то не стављам као терет на леђа. Треба да оде у Италију максимално физички и психички припремљен како би извеслао најбоље и био конкурентан за медаљу. То је 200 метара и већ смо се уверили неколико пута да један погрешан завеслај може да одлучи да ли сте ушли у финале или нисте, а камоли о одличју.
Симо Болтић је додао:
– Кад говоримо о остатку тима, Вељко Вјештица и Марко Драгосављевић су у двоседу, на Првенству Европе су са само неколико тренинга ушли у финале, али та дисциплина је постала олимпијска и конкуренција је већа, па не могу да дајем прогнозе, али мислим да вредимо за финале и то ће бити наш први циљ. Девојке су у подмлађеном саставу, у четверцу на 500 метара имамо Дина Бацељ, Анастазија Бајук, Марија Достанић и Дуња Станојев. Успеле су да дођу до финала на Европском првенству и сад ће то бити много већи изазов и задатак, долазе јаки четверци с Новог Зеланда, Аустралије, Кине и Мексика.
Каква је будућност за кајак уколико не дође до реализације изградње прекопотребног регатног центра?
− У том случају, уопште не видим светлу будућност. Друге државе већ су одавно одмакле с регатним центром, са стартним машинама које ми немамо и даље, а они их имају већ 15-20 година и вежбају свакодневно на њима. Ми смо у прилично великом заостатку, а регатни центар и стартни блокови пружили би нам услове да можемо да се припремамо и да радимо као остале земље. Уколико не будемо имали адекватне клубове, језера и регатне центре, нећемо моћи да правимо такмичења за млађе категорије. Србија неће моћи да добија организацију међународног такмичења и плашим се да ћемо бити избрисани с мапе интернацоналног кајака − закључио је тренер и бивши репрезентативац Симо Болтић.
РЕГАТНИ ЦЕНТАР КАО ИМПЕРАТИВ
Зашто сте се баш одлучили за Сребрно језеро пред одлазак на Светско првенство?
− Пре неколико година први пут сам дошао са екипом на Сребрно језеро на тренинг камп јер смо морали мало да се склонимо из Бачке Паланке. Тад сам видео овде изузетне услове, велико је језеро, имамо добру теретану, све што је неопходно за рад. Кајак се налази у озбиљном проблему, кад наша репрезентација мора да се припрема за такмичења, од маја и јуна креће сезона купања на Ади Циганлији и Тиквари, немамо где више да тренирамо, немамо тренинг базу. Такође, немамо регатни центар и то је велики проблем за наш спорт. Не знам како ћемо и где да тренирамо у будућности, не знам да ли ћемо успевати да спроводимо планове тренинга. Председник Републике Србије Александар Вучић, током посете Бачкој Паланци, обећао је изградњу регатног центра. То би заиста био спас за кајакашки спорт у Србији.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.