Највећи успех у скоро стогодишњој историји Борац је остварио освајањем Митропа Купа (Средњоевропски куп) 1992. године, најстаријег европског клупског такмичења основаног 1927.. Бањалучани су у Фођи, прво на пенале победили истоименог домаћина, а потом, исто после удараца с беле тачке, и мађарски Вашуташ. Велики сребрни пехар и данас украшава трофејну салу на Градском стадиону.
Црвено-плаве је на „чизми“ тада предводио македонски стручњак Зоран Смилески, али ту међународну славу му је омогућио претходник на клупи крајишког великана – Владица Поповић! Тренер манастирске мирноће, дубокоумне фудбалске филозофије, ефикасни зналац-стваралац. Пет и по месеци раније Поповић се, у Токију, са Црвеном звездом попео на кров света, победом против чилеанског Коло Колоа (3:0), шампиона Јужне Америке.
На клупи београдских црвено-белих наследио је Љупка Петровића који је са сјајно селектираном генерацијом покорио Европу и тријумфовао у Барију (29. маја 1991), тачно годину дана пре Борчевог тријумфа у Фођи.
Црвена звезда и Борац су одувек имали пријатељске и родбинске везе, а доказак Владице Поповића на клупу Бањалучана у време кад је крајишки клуб имао сјајну генерацију играча. Многи су тада, у југословенском фудбалу, прогнозирали да би Борац могао да дође чак и до титуле. Нажалост, грађански рат у БиХ је учинио своје.
Мало је познато у фудбалској јавности да је Владица Поповић (преминуо 10. августа 2020. године од последица коронавируса) у сезони 1990/91. остварио највећи најбољи пласман Борца у Првој лиги Југославије освајањем четвртог места! Бањалучани су били пласирани, у лиги од 19 клубова, на четврту позицију иза шампиона Црвене звезде, загребачког Динама и Партизана, а испред сплитског Хајдука и тако разбили „велику четворку“ југословенског фудбала. Иза себе су оставили и некадашње шампионе Војводину, Сарајево и Жељезничар. Тим резултатом Борац је изборио право наступа у Митропа купу.
Поповић је на кормилу наследио Станка Шпацу Поклеповића, који се након само једне сезоне на црвено-плавој клупи преселио на Кипар и преузео АПОЕЛ. Пре доласка у Бањалуку некадашњи репрезентативац Југославије је, у лето 1990. године, највећи део тренерске каријере провео у Јужној Америци. Радио је у Венецуели и Колумбији, предводећи неколицину тимова с којима је успевао и да освоја титуле државног првака. Освајањем четвртог места 1991. надмашен је прволигашки резултат из сезоне 1976/77, када је Борац, под вођством Момчила Бобија Спасојевића, прволигашку сезону завршио на шестом месту.
- Бањалука и Борац су ми остали у лепом сећању, као и сви навијачи, обични грађани. Где год сам боравио сви су били срдачни и добронамерни, причали смо о фудбалу из свих углова. Позив из Црвене звезде, која је моја друга кућа, нисам могао да одбијем. Колико год сам се радовао што ћу сести на клупу нашег најбољег клуба, тада европског шампиона, толико сам био утучен чињеницом да напуштам једну дивну средину и тим великих могућности, какав је тада био Борац – рекао је Владица Поповић почетком овог миленијума у разговору с бањалучким новинарима.
Где год је радио Поповић је, и као играч и као тренер, а посебно као човек, оставио дубок и неизбрисив траг.
ДЕЈАН ЛУКИЋ ГОЛГЕТЕР У ИСТОРИЈСКОЈ СЕЗОНИ
Под командом Владице Поповића, за Борац су, у тој историјској прволигашкој сезони, играли: Антон Јаковљевић, Жељко Бувач, Стојан Малбашић, Љубиша Шушић, Франко Богдан, Милорад Билбија, Дејан Лукић, Дамир Шпица, Фуад Шашиваревић, Горан Алар, Марио Матаја, Милан Стегњајић, Милорад Ратковић, Витомир Штављанин, Адмир Шарчевић, Звонко Липовац, Саша Главаш, Алмир Мемић, Тихомир Драгославић, Бошко Анић, Слободан Петровић, Веселин Ковачевић, Твртко Вуковић, Марин Галић, Жељко Бабић, Амир Дургутовић, Саша Кнежевић, Владица Лемић и Адмир Сушић.
Најбољи стрелац екипе био је Дејан Лукић са десет голова, а одлично га је пратио Милорад Ратковић, који је осам пута затресао мрежу ривала.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
