„Срцем у Партизану, емотивно уз Бањалуку”

Зоран Смилески, некада полетарац сплитског Хајдука, касније запажено десно крило београдског Партизана и бањалучког Борца је као тренер донео у Бањалуку трофеј победника Митропа купа, највећег Борчевог међународног признања. С нестрпљењем чека 100. рођендан Борца, па да се поново нађе у Републици Српској.

Он и Република Српска истог дана прослављају рођендан. Њему је сада 75 лета, а њој 33. Рођен је у Скопљу, али каријеру је започео у сплитском Хајдуку.

- Мој отац је отишао у Сплит, завршио поморску академију у Дивуљама, па смо се преселили у Каштел, па Шибеник и онда у Сплит. Тамо смо остали седам година. Кад сам имао 11 лета, отишли смо на плац код барбе Луке Калитерне, мој старији брат и ја. Тако сам почео каријеру у пионирима Хајдука. Међутим, 1962. команда ратне морнарице морала је у Београд. Мој отац је био заменик команданта морнарице и дошли смо у главни град - говори Зоран Смилески.

Из града подно Марјана стигао је у Београд, постао јуниор Партизана. И све је ишло својим током.

- Био сам велики звездаш! Отац ме водио да гледам тренинге Црвене звезде кад је долазила у Сплит. Знао је отац да сам звездаш. Кад смо полазили у Београд, селили се, Лука Калитерна дао ми је цедуљицу да је уручим Миљану Милајнићу. Становали смо близу стадиона Црвене звезде и са својим другарима одем и уручим Чичи цедуљицу. Рекао је да је то добро и да сутра дођем да тренирам са Звездиним пионирима. Вредно сам тренирао два месеца и један дан отац дошао са терена и пита ме где ја идем сваки дан. Кад сам објаснио да тренирам у Црвеној звезди, он ми је рекао да тако не може и да идем одмах на стадион Партизана. Касније сам схватио да је тако морало бити. Отац војно лице, а председник Партизана био је Фрањо Туђман. Није могао дозволити да буде другачије. Плакао сам неколико месеци, али је очева жеља испуњена, остао сам у Партизану.

Био је десно крило првог тима Београђана, али је највећи учинак остварио у Борцу.

- Имао сам 17 година кад сам заиграо у првом тиму Партизана. У децембру 1967. на турнеји Партизана у Скопљу и тада Титовој Митровици играли смо са Трепчом и Вардаром и дебитовао сам за први тим Партизана. Онда је уследило потписивање уговора нас шест из генерације која је била четири пута омладински првак Југославије. Играо сам годину и по дана. Ни данас ми није познато зашто је Партизан мене дао на позајмицу у Борац кад сам био стандардан првотимац. Дошао је председник клуба и тражио крило од црно-белих, они су дали мене, а ја са 169 центиметара и 60 килограма био сам ситан у његовим очима. Помоћни тренер Атанасковић му је рекао да ће за два месеца рећи шта смо му дали. Кад је следећи пут дошао у Београд захваљивао је људима из Партизана због мене. У Бањалуци су ме сви брзо прихватили као најрођенијег. Звали су ме „мали Кнез”, били су одушевљени мојим играма, залагањем, држањем на терену, на улици, у свакој прилици. Тако је Борац постао моја највећа спортска љубав.

У Партизану су играла и његова браћа Андрија и Бранко.

- Старији брат био је талентованији, а млађи је играо у српској лиги. Међутим, био сам много упоран и брз као шило. Људи су видели у мени таленат. Стјепан Бобек је први тренер који ме је уврстио у први тим. Он је стално одређивао кад играмо на два гола, да ја играм у његовом тиму. Било је то криво Рашевићу, Пауновићу, Ковачевићу и осталим легендама Партизана. Било је ту шаљивих тренутака. Међутим, све су то легенде Партизана. Била је то фантастична генерација на челу са Владицом Ковачевићем.

У Бањалуци Смилеског људи и даље памте, поштују и захваљују за све остварено.

- Није мало 30 година. Много тога сам прошао са Борцем као играч и тренер. Уосталом, Бањалука је мој град. Супруга ми је одатле, моја Дуња. Моји синови Милан и Срђан рођени су у том граду. Борац смо много волели. Ми смо 1969. дали стотинак голова, а ја као крило 24, што је било чудно. Годину касније ушли смо у Прву лигу.

Мало је недостајало да се Бањалучани 1974. радују трофеју Купа Југославије, у финалу су поражени од Хајдука.

- То је било 29. новембра, падала је киша и било  хладно. Хајдук је имао сјајан тим, али и ми смо били добри. У финишу меча наш играч ме погодио у леђа, јер сам ишао на прву стативу, а да нисам био би гол. Тако се хтело, судбина. Играли смо храбро, борили се. После тога, играли смо у Купу победника купова, јер је Хајдук учествовао у Купу шампиона. Био је то први излазак Борца у Европу.

Зоран је играо и у Аустрији, за Вакер из Инзбрука. Лепо искуство.

- Лепе три године сам био тамо. Три пута смо били шампиони Аустрије. Била су то лепа времена. У сваком клубу где сам играо људи су ме ценили. Аустријанци су говорили да правим гурке. На немачком је то нешто као краставац. Волео сам да протурим лопту кроз ноге противничког играча, то су Аустријанци приметили и заволели ме. Након три предивне године вратио сам се у Борац.

Смилески је водио велики број клубова из Северне Македоније, па Борац више пута, неколико грчких и колектива у Ирану. Недавно су се навршиле 33 године од првог и највећег Борчевог међународног трофеја, Митропа купа. Фођа им се посрећила.

- Некако се потцењивао тај Митропа куп. Тај трофеј је од 17 килограма сребра. Тај трофеј је у просторијама Борца. То је једино признање освојено у фудбалу за Републику Српску. Људи брзо заборављају, али смо у Фођи покорили чешке и италијанске клубове. Вратили смо се буквално последњим авионом, а онда су уследиле санкције.

Зоран је Борац 2006. увео у Премијер лигу БиХ, био је шампион Републике Српске.

- Борац сам два пута увео у Премијер лигу БиХ, а пет пута сам био тренер. Данас Борац има доста новаца, а у моје време по три месеца нисмо добијали плату. Међутим, играли смо за људе у Бањалуци. Данас је председник Српске Милорад Додик. Много га волим, ценим и поштујем. Тад сам му рекао да Борац треба да игра у Премијер лиги БиХ, да и ми узмемо новац, не само Сарајлије и Мостарци. Он је убрзо поздравио такву идеју и од лета смо били тамо где је Борцу место – закључио је Смилески.