„Srcem u Partizanu, emotivno uz Banjaluku”

Zoran Smileski, nekada poletarac splitskog Hajduka, kasnije zapaženo desno krilo beogradskog Partizana i banjalučkog Borca je kao trener doneo u Banjaluku trofej pobednika Mitropa kupa, najvećeg Borčevog međunarodnog priznanja. S nestrpljenjem čeka 100. rođendan Borca, pa da se ponovo nađe u Republici Srpskoj.

On i Republika Srpska istog dana proslavljaju rođendan. Njemu je sada 75 leta, a njoj 33. Rođen je u Skoplju, ali karijeru je započeo u splitskom Hajduku.

- Moj otac je otišao u Split, završio pomorsku akademiju u Divuljama, pa smo se preselili u Kaštel, pa Šibenik i onda u Split. Tamo smo ostali sedam godina. Kad sam imao 11 leta, otišli smo na plac kod barbe Luke Kaliterne, moj stariji brat i ja. Tako sam počeo karijeru u pionirima Hajduka. Međutim, 1962. komanda ratne mornarice morala je u Beograd. Moj otac je bio zamenik komandanta mornarice i došli smo u glavni grad - govori Zoran Smileski.

Iz grada podno Marjana stigao je u Beograd, postao junior Partizana. I sve je išlo svojim tokom.

- Bio sam veliki zvezdaš! Otac me vodio da gledam treninge Crvene zvezde kad je dolazila u Split. Znao je otac da sam zvezdaš. Kad smo polazili u Beograd, selili se, Luka Kaliterna dao mi je ceduljicu da je uručim Miljanu Milajniću. Stanovali smo blizu stadiona Crvene zvezde i sa svojim drugarima odem i uručim Čiči ceduljicu. Rekao je da je to dobro i da sutra dođem da treniram sa Zvezdinim pionirima. Vredno sam trenirao dva meseca i jedan dan otac došao sa terena i pita me gde ja idem svaki dan. Kad sam objasnio da treniram u Crvenoj zvezdi, on mi je rekao da tako ne može i da idem odmah na stadion Partizana. Kasnije sam shvatio da je tako moralo biti. Otac vojno lice, a predsednik Partizana bio je Franjo Tuđman. Nije mogao dozvoliti da bude drugačije. Plakao sam nekoliko meseci, ali je očeva želja ispunjena, ostao sam u Partizanu.

Bio je desno krilo prvog tima Beograđana, ali je najveći učinak ostvario u Borcu.

- Imao sam 17 godina kad sam zaigrao u prvom timu Partizana. U decembru 1967. na turneji Partizana u Skoplju i tada Titovoj Mitrovici igrali smo sa Trepčom i Vardarom i debitovao sam za prvi tim Partizana. Onda je usledilo potpisivanje ugovora nas šest iz generacije koja je bila četiri puta omladinski prvak Jugoslavije. Igrao sam godinu i po dana. Ni danas mi nije poznato zašto je Partizan mene dao na pozajmicu u Borac kad sam bio standardan prvotimac. Došao je predsednik kluba i tražio krilo od crno-belih, oni su dali mene, a ja sa 169 centimetara i 60 kilograma bio sam sitan u njegovim očima. Pomoćni trener Atanasković mu je rekao da će za dva meseca reći šta smo mu dali. Kad je sledeći put došao u Beograd zahvaljivao je ljudima iz Partizana zbog mene. U Banjaluci su me svi brzo prihvatili kao najrođenijeg. Zvali su me „mali Knez”, bili su oduševljeni mojim igrama, zalaganjem, držanjem na terenu, na ulici, u svakoj prilici. Tako je Borac postao moja najveća sportska ljubav.

U Partizanu su igrala i njegova braća Andrija i Branko.

- Stariji brat bio je talentovaniji, a mlađi je igrao u srpskoj ligi. Međutim, bio sam mnogo uporan i brz kao šilo. Ljudi su videli u meni talenat. Stjepan Bobek je prvi trener koji me je uvrstio u prvi tim. On je stalno određivao kad igramo na dva gola, da ja igram u njegovom timu. Bilo je to krivo Raševiću, Paunoviću, Kovačeviću i ostalim legendama Partizana. Bilo je tu šaljivih trenutaka. Međutim, sve su to legende Partizana. Bila je to fantastična generacija na čelu sa Vladicom Kovačevićem.

U Banjaluci Smileskog ljudi i dalje pamte, poštuju i zahvaljuju za sve ostvareno.

- Nije malo 30 godina. Mnogo toga sam prošao sa Borcem kao igrač i trener. Uostalom, Banjaluka je moj grad. Supruga mi je odatle, moja Dunja. Moji sinovi Milan i Srđan rođeni su u tom gradu. Borac smo mnogo voleli. Mi smo 1969. dali stotinak golova, a ja kao krilo 24, što je bilo čudno. Godinu kasnije ušli smo u Prvu ligu.

Malo je nedostajalo da se Banjalučani 1974. raduju trofeju Kupa Jugoslavije, u finalu su poraženi od Hajduka.

- To je bilo 29. novembra, padala je kiša i bilo  hladno. Hajduk je imao sjajan tim, ali i mi smo bili dobri. U finišu meča naš igrač me pogodio u leđa, jer sam išao na prvu stativu, a da nisam bio bi gol. Tako se htelo, sudbina. Igrali smo hrabro, borili se. Posle toga, igrali smo u Kupu pobednika kupova, jer je Hajduk učestvovao u Kupu šampiona. Bio je to prvi izlazak Borca u Evropu.

Zoran je igrao i u Austriji, za Vaker iz Inzbruka. Lepo iskustvo.

- Lepe tri godine sam bio tamo. Tri puta smo bili šampioni Austrije. Bila su to lepa vremena. U svakom klubu gde sam igrao ljudi su me cenili. Austrijanci su govorili da pravim gurke. Na nemačkom je to nešto kao krastavac. Voleo sam da proturim loptu kroz noge protivničkog igrača, to su Austrijanci primetili i zavoleli me. Nakon tri predivne godine vratio sam se u Borac.

Smileski je vodio veliki broj klubova iz Severne Makedonije, pa Borac više puta, nekoliko grčkih i kolektiva u Iranu. Nedavno su se navršile 33 godine od prvog i najvećeg Borčevog međunarodnog trofeja, Mitropa kupa. Fođa im se posrećila.

- Nekako se potcenjivao taj Mitropa kup. Taj trofej je od 17 kilograma srebra. Taj trofej je u prostorijama Borca. To je jedino priznanje osvojeno u fudbalu za Republiku Srpsku. Ljudi brzo zaboravljaju, ali smo u Fođi pokorili češke i italijanske klubove. Vratili smo se bukvalno poslednjim avionom, a onda su usledile sankcije.

Zoran je Borac 2006. uveo u Premijer ligu BiH, bio je šampion Republike Srpske.

- Borac sam dva puta uveo u Premijer ligu BiH, a pet puta sam bio trener. Danas Borac ima dosta novaca, a u moje vreme po tri meseca nismo dobijali platu. Međutim, igrali smo za ljude u Banjaluci. Danas je predsednik Srpske Milorad Dodik. Mnogo ga volim, cenim i poštujem. Tad sam mu rekao da Borac treba da igra u Premijer ligi BiH, da i mi uzmemo novac, ne samo Sarajlije i Mostarci. On je ubrzo pozdravio takvu ideju i od leta smo bili tamo gde je Borcu mesto – zaključio je Smileski.