Одавно на утакмици репрезентације Србије није било 40.000 гледалаца као прексиноћ против Енглеске. Јефтиније цене улазница, добра маркетиншка кампања и јак противник утицали су да, изузев 8.000 празних места на Југу (због казне), скоро сва остала места буду попуњена.
Навијања, међутим, скоро да није било. Изостанак групе какве имају наши највећи клубови, произвео је тиху атмосферу у већем делу меча. Апатија се повремено прекидала, присталице Србије понашале су се у складу са амбијентом у којем живимо пуних 10 месеци. Таква је била и реакција неких људи којима се повици нису свидели на западној трибини, о чему говоре фотографије и снимци. Кад је резултат лош онда и нефудбалске ствари долазе до изражаја и о њима се прича.
Наравно да је боље што је Србија угостила Енглеску у Београду, а не у Лесковцу, како је првобитно планирано. Ускратили више од 30.000 људи за овакву утакмицу, без обзира на крајњи исход, било би себично и нелогично. Проблем је, међутим, што ова генерација Орлова у главном граду није прихваћена као она Радомира Антића у периоду од 2008. до 2010. Чак и кад су резултати били бољи, навијача није било много. Против Шпаније их је било 30.000 јер је Црвена фурија првак Европе. Култура гледалаца у Србији је да их увек више привлачи атрактиван противник него домаћи тим.
Звиждуци химни Енглеске су оно чега морамо да се стидимо. Није нам било пријатно кад у Тирани цео стадион није дозволио да се чује „Боже правде”, тако да нам реванш није био потребан. Поштовање заслужује свака земља и сваки противник, без обзира на прошлост ако желимо да будемо део Европе и света. После свега, не смемо да се чудимо што смо стално на мети дисциплинских органа, чак и кад нам у малом Лесковцу дође нејака Андора!
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.