Седам од седам Николе Грбића са бело-црвеним

Никола Грбић је већ најуспешнији селектор у историји мушке репрезентације Пољске по броју златних медаља (3). Да ли ће његова ризница бити богатија и потпунија за још једну, познато ће бити после Светског првенства на Филипинима. Некада врсни техничар, а сада подједнако маестрални одбојкашки стручњак, свакако се налази у првом реду кандидата за највиши пласман.

Колико је кровна федерација ове селекције направила прави потез када је ангажовала млађег од браће Грбића, потврђује да се увек и по уобичајеном сценарију са великих такмичења враћао са одличјима различитог сјаја. Сходно томе је и рачуница прилично јасна – Пољаци су под Николином командом освајали седам медаља у исто толико учешћа. Некако је и навикао нацију на победнички подијум, па су очекивања од предстојеће планетарне смотре огромна. Можда и већа него иначе...

Најбоља могућа увертира пред наставак припрема и пут у Азију била је титула у Лиги нација. Такмичењу у којем је Грбићева чета на финалном турниру у Нингбоу просто почистила конкуренцију, на крају и потпуно заслужено по други пут попела на престо. Преко и те како велике Италије у финалу после свега три одиграна сета. Вероватно је и због свих приказаних партија, иако Никола уопште није рачунао на најјачи састав, постало подразумевајуће и да се на Филипинима окити новим вредним звањем.

Разлика у односу на шампионски тим из Кине има. Најважнија је да је „своје“ место у ростеру заузео чувени Бартош Курек. Чак и да је ситуација другачија, готово и да не постоји дилема да ли би Пољаци и без легендарног коректора могли да се надају медаљи. Јер популарни бело-црвени поседују толико квалитетних играча, што и није чудо захваљаујући фантастичном и уједначеном домаћем првенство, да би сигурно и са „комбинованом“ екипом представљали непремостиву препреку за већину противника.

Како селектор и није превише експериментисао, посебно после седме медаље, тако је и евидентно да ће на располагању имати праву машинерију. Предвођену одбојкашима као што су Вилфредо Леон, Јакуб Кохановски, Томаш Форнал, Кевин Сасак, Норберт Хубер, Камил Семењук, Марћин Коменда... Именима која су одавно на терену показала да извесно заслужују и превелики респект.

Међутим, евидентно је и да Пољаци нису баш непобедиви. Током припремног периода, али и интерконтиненталног дела Лиге нација се видело да чак и оволико моћна репрезентација има одређених слабости, поготово у мечевима против националних тимова чије су амбиције нешто мање или макар пиближно сличне. Примера ради, управо је такав однос снага био и на традиционалном турниру у часту Хуберта Вагнера, који је одржан у Кракову, а на којем је домаћа селекција завршила на „скромном“ трећем месту иза јужноамеричких гиганта какви су Аргентина и Бразил. А куриозитет је да је бронзу обезбедила само захвљајући радости против Србије, пошто су у међувремену уписани и „непланирани“ порази.

Добра или лоша ствар по Грбића је да његови изабраници у првој фази Светског првенства неће имати достојног опонента. Жреб је великана сврстао у Б групу, заједно са репрезентацијама Румуније, Холандије и Катара. Уколико се и зна на који начин (не) могу да се супроставе ти ривали, све осим убедљиве овере лидерске позиције сматрало би се својевресном сензација. Оно право, барем ако не буде изненађења, тек би требало да крену од осмине финала у којој су потенцијални изазивачи Турска, Јапан, Канада или Либија. Противници који би морали да представљају само успутну станицу до главног циља – пласмана у завршницу и борбе за титулу светског шампиона.