Sedam od sedam Nikole Grbića sa belo-crvenim

Nikola Grbić je već najuspešniji selektor u istoriji muške reprezentacije Poljske po broju zlatnih medalja (3). Da li će njegova riznica biti bogatija i potpunija za još jednu, poznato će biti posle Svetskog prvenstva na Filipinima. Nekada vrsni tehničar, a sada podjednako maestralni odbojkaški stručnjak, svakako se nalazi u prvom redu kandidata za najviši plasman.

Koliko je krovna federacija ove selekcije napravila pravi potez kada je angažovala mlađeg od braće Grbića, potvrđuje da se uvek i po uobičajenom scenariju sa velikih takmičenja vraćao sa odličjima različitog sjaja. Shodno tome je i računica prilično jasna – Poljaci su pod Nikolinom komandom osvajali sedam medalja u isto toliko učešća. Nekako je i navikao naciju na pobednički podijum, pa su očekivanja od predstojeće planetarne smotre ogromna. Možda i veća nego inače...

Najbolja moguća uvertira pred nastavak priprema i put u Aziju bila je titula u Ligi nacija. Takmičenju u kojem je Grbićeva četa na finalnom turniru u Ningbou prosto počistila konkurenciju, na kraju i potpuno zasluženo po drugi put popela na presto. Preko i te kako velike Italije u finalu posle svega tri odigrana seta. Verovatno je i zbog svih prikazanih partija, iako Nikola uopšte nije računao na najjači sastav, postalo podrazumevajuće i da se na Filipinima okiti novim vrednim zvanjem.

Razlika u odnosu na šampionski tim iz Kine ima. Najvažnija je da je „svoje“ mesto u rosteru zauzeo čuveni Bartoš Kurek. Čak i da je situacija drugačija, gotovo i da ne postoji dilema da li bi Poljaci i bez legendarnog korektora mogli da se nadaju medalji. Jer popularni belo-crveni poseduju toliko kvalitetnih igrača, što i nije čudo zahvaljaujući fantastičnom i ujednačenom domaćem prvenstvo, da bi sigurno i sa „kombinovanom“ ekipom predstavljali nepremostivu prepreku za većinu protivnika.

Kako selektor i nije previše eksperimentisao, posebno posle sedme medalje, tako je i evidentno da će na raspolaganju imati pravu mašineriju. Predvođenu odbojkašima kao što su Vilfredo Leon, Jakub Kohanovski, Tomaš Fornal, Kevin Sasak, Norbert Huber, Kamil Semenjuk, Marćin Komenda... Imenima koja su odavno na terenu pokazala da izvesno zaslužuju i preveliki respekt.

Međutim, evidentno je i da Poljaci nisu baš nepobedivi. Tokom pripremnog perioda, ali i interkontinentalnog dela Lige nacija se videlo da čak i ovoliko moćna reprezentacija ima određenih slabosti, pogotovo u mečevima protiv nacionalnih timova čije su ambicije nešto manje ili makar pibližno slične. Primera radi, upravo je takav odnos snaga bio i na tradicionalnom turniru u častu Huberta Vagnera, koji je održan u Krakovu, a na kojem je domaća selekcija završila na „skromnom“ trećem mestu iza južnoameričkih giganta kakvi su Argentina i Brazil. A kuriozitet je da je bronzu obezbedila samo zahvljajući radosti protiv Srbije, pošto su u međuvremenu upisani i „neplanirani“ porazi.

Dobra ili loša stvar po Grbića je da njegovi izabranici u prvoj fazi Svetskog prvenstva neće imati dostojnog oponenta. Žreb je velikana svrstao u B grupu, zajedno sa reprezentacijama Rumunije, Holandije i Katara. Ukoliko se i zna na koji način (ne) mogu da se suprostave ti rivali, sve osim ubedljive overe liderske pozicije smatralo bi se svojevresnom senzacija. Ono pravo, barem ako ne bude iznenađenja, tek bi trebalo da krenu od osmine finala u kojoj su potencijalni izazivači Turska, Japan, Kanada ili Libija. Protivnici koji bi morali da predstavljaju samo usputnu stanicu do glavnog cilja – plasmana u završnicu i borbe za titulu svetskog šampiona.