Рајевац: Био сам везан за породицу Миловановић

Редовно насмејани Милован Рајевац тугаљиво, бирајући речи и скоро шапатом није могао да верује да никад више неће да види Дејана Миловановића:

- Био сам везан за њихову породицу, играо у Црвеној звезди с Декијевим оцем Ђорђем, сећам се да смо се можда први пут видели у Винковцима на тад честим и сјајним ревијалним утакмицама. Обојица смо бранили боје тадашње Друге лиге Југославије, два тима била су названа Исток и Запад, Ђока је на турниру у славонском граду одлично играо, давао голове. Ђорђу и мени била је то препорука за одлазак у Црвену звезду. Стигао је из Радника (Бијељина), ја из чачанског Борца, касније смо били на свим Звездиним припремама, дружили се годинама, волели као браћа, поштовали. Нема одавно тих времена и жао ми је због тога, сад се другачије и брже живи. Још мало о Ђоки: тих, ненаметљив, кад те зову Бомба значи да имаш динамит у ногама. Такав јак ударац имао је и Деки – у даху, сипао је речи, Рајевац.

У Шпанији је чуо за трагичну вест која је погодила целу спортску Србију...

- Баш тешка информација, потресла ме је, затечени смо сви. Био сам Декију тренер као први асистент Љупку Петровићу у његовом трећем мандату. Стигао је из млађих селекција, мислим да је чак прескочио омладински састав, да је директно из кадета закорачио у сениорски тим. Добро, добро, Звездино дете, вечна му слава и хвала. Волела га је публика, не само Звездини навијачи, био је капитен нашег највећег клуба, вођа младе српске репрезентације, неколико пута и А репрезентативац. Хтео је увек да нас послуша, не само Љупка, мене и остале тренере на Маракани... Учио је од старијих, упорност и рад одвели су га у Француску и Грчку, добро памтим скоро сваки тренинг, био је гладан савета и новог знања. Ко зна, можда би Деки за две, три године био сјајан тренер.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ