ГОСТ ЖУРНАЛА – Трифуновић: Верујем у титулу, ми смо Партизан!

Чачак је Партизану подарио легенде у игри под обручима, као што су Жељко Обрадовић и Драган Кићановић, али последњих година дао је неколико суперталентованих фудбалера.

Један од њих је Немања Трифуновић, још у млађим категоријама видело се да је пред њим блистава каријера, ипак пут крилног нападача у Хумској није био лак, али у овој сезони је коначно добио шансу и искористио је на најбољи могући начин.

Парни ваљак је имао много успона и падова током текуће сезоне, бајка у Европи завршила се елиминацијом, у купу није ни почела, али у првенству и даље траје. Ближи се крај јесењег дела сезоне, а Партизан ношен младим снагама је лидер елитног ранга српског фудбала:

– Веома смо млада екипа, наравно, то није оправдање, ми смо Партизан и требало би да уђемо у Европу, освојимо куп и титулу, али нажалост у овом тренутку то се није десило. Квалификације за међународна такмичења су неко ново искуство за нас, док смо у првенству први, не зависимо ни од кога и држимо све у својим рукама – каже Немања Трифуновић.

Пред почетак сезоне многи су вас отписали и одмах избацили из борбе за трон, с обзиром на то да је Црвена звезда правила тим за Лигу шампиона, а Партизан дао шансу младим играчима. Да ли је то код вас пробудило инат?

- Можда је то код нас пробудило још већи мотив. Али, ми смо од почетка сезоне веровали да можемо да уђемо у Европу, што нажалост нисмо остварили, као и да освојимо титулу. Ми смо Партизан! У Омладинској лиги смо били шампиони, наравно, није исто, али са истим амбицијама смо ушли пред почетак текуће сезоне.

Да ли су јесење почасти први већи корак ка трону?

- Остало је још много утакмица до краја, али први корак је да презимимо на првој позицији. Међутим, држимо све у нашим рукама, ми даћемо све од себе да обрадујемо навијаче. До краја јесењег дела шампионата остале су нам још две утакмице против Напретка и ИМТ-а, морамо да будемо максимално фокусирани и остваримо позитиван резултат. Прво место на табели нам даје велику дозу самопоуздања, за некога то носи одговорност, али рекао бих да је више привилегија.

Били сте део екипе Партизана која је прве две године успела да презими на првом месту, али на пролеће је доживела пад и једва сачувала другу позицију. Шта се променило у односу на сезону 2023/24?

- Променило се то што сада имам много већу улогу и минутажу него тада, такође, није било много младих играча у екипи и више смо се ослањали на странце и искусније играче. Доста тога се променило од тада...

Каква је атмосфера у тиму после испадања из купа и убедљивог пораза од Чукаричког?

- Од старта сезоне имамо добру атмосферу и неколико лоших резултата нас није пољуљало. Морају људи да буду свесни да смо ми веома млада екипа, ни много искуснији тимови не могу стално да побеђују. Наравно, увек дајемо све од себе да дођемо до позитивног резултата, али није реално да увек играмо у истом ритму и осцилације су нормалне, али на нама је да се потрудимо да их буде што мање.

У текућој сезони сте добили шансу, пружали добре партије, али без голова. Да ли се лакше дише после прецизних хитаца против Железничара и Радничког 1923?

- Хвала Богу дошли су и голови. Сматрам да сам пружао добре партије, али нису биле толико примећене од стране јавности, с обзиром на то да нисам имао неки већи учинак. Уписао сам неколико асистенција, али много ми је лакше након што сам дао два гола против Железничара и Радничког 1923 и сада ми је много лакше. Поготци су ми допринели на индивидуалном нивоу, тачније на пољу самопоуздања, али заиста није битно ко постиже голове, већ само да дођемо до жељеног резултата.

У сред сезоне клуб из Хумске је поново добио новог шефа стручног штаба, колико је тешко да се адаптирате на филозофију новог тренера?

- Променио сам осам тренера в сениорском тиму Партизана и веома је тешко, посебно младим играчима, да се навикну на рад новог шефа. Имам срећу што сам радио у омладинцима са тренером Стојаковићем и брзо сам се адаптирао на његов систем рада.

Како изгледа рад са Ненадом Стојаковићем?

- Имамо веома добар однос, јер шеф Ненад Стојаковић је јако добар човек, али и велики професионалац, на терену и ван њега, и можемо много да научимо о фудбалу, али и животу.

Недавно сте продужили верност Партизану до 2028. године?

- Много ми значи подршка клуба, уговор је дошао кад нисам постизао голове и тако су показали да верују у мене.

Јесте ли зацртали себи неки циљ који бисте желели да остварите док браните црно-беле боје?

- Циљ ми је да освојим титулу са Партизаном!

Да ли ће да се оствари у овој сезони?

- Ми верујемо да хоће, радимо на томе, сваки дан смо корак ближе том циљу и дајемо све од себе.

У Хумској се поново не игра Европа, али успели сте да вратите навијаче на стадион, какав је осећај кад вас носи глас скоро 30 хиљада Гробара?

- Сан сваког од нас је да играм пред пуним трибинама, сад се најежим кад причам о тим утакмицама. После толико година навијачи су се вратили на стадион и било је то заиста феноменално искуство. Кад сам био млађи ишао сам на европске утакмице и вечити дерби, а сада сам то осетио на својој кожи. Много је леп осећај кад тако велики број људи навија за тебе, у том тренутку заборавиш на све, гледаш само како да пружиш максимум, изнад својих могућности, како би обрадовао 25 хиљада људи.

Шта је недостајало да Парни ваљак избори пласман у неко европско такмичење – срећа или искуство?

- Сматрам да се све дешава с разлогом, можда да смо успели да изборимо Европу, сада не бисмо били толико фокусирани на првенство и били први на табели. Захвалан сам на тој прилици да играмо против таквих екипа у квалификацијама за такмичења Старог континента, јер и то је неко ново искуство за нас.

У текућој сезони богатији сте за још једно искуство – вечити дерби?

- Први пут сам био стартер у дербију, ушао сам са клупе на претходном дуелу са Звездом у Хумској. Невероватан осећај. Сматрам да смо у 177. дербију били бољи, изостао је резултат, али верујем да ће то да нам се врати у неким наредним утакмицама.

Како сте завршили на „зеленом тепиху” и кад сте заволели најважнију споредну ствар на свету?

- Почео сам да тренирам фудбал са шест година у Борцу из Чачка, недуго после Светског првенства 2010. у Јужноафричкој Републици кад сам се заљубио у фудбал. У Борцу сам провео 10 година, што уопште није мало, прошао сам све селекције осим омладинаца. А затим је уследио позив Партизана.

Чачани су преузели офанзиву Партизана, поред вас крај Западне Мораве стасали су Јован Милошевић и Богдан Костић?

- Слажемо се јер је доста млађи, док сам са Јованом тренирао у једном периоду. Сва тројица смо много добри, како на терену, тако и ван њега. Са Богданом нисам играо у Борцу, значи много кад играш са неким кога познајеш тако дуго.

Како су изгледали први дани у Партизану?

- Отишао сам на припреме на Златибор код тренера Владимира Јешића, ту су ме сачекали пријатељи Матеја Стјепановић, Димитрије Аћимовић, Јанко Јевремовић, сви су били уз први тим Партизана неко време и много су ми помогли да се привикнем на нову средину.

Кад сте се прикључили сениорском тиму, Партизан није давао шансу младима као данас, да ли сте били љути и фрустрирани зато што нисте играли?

- Нисам био љут, али почео сам да сумњам у себе што није било добро. Сматрао сам да је требало да добијем шансу, али нисам много играо и то ми је пољуљало самопоуздање. Много сам радио на себи, у сезони кад је Александар Станојевић био тренер сам почео да играм, али имао сам проблеме са повредама и опет ми се смањила минутажа. На папиру пише да имам велики број утакмица, међутим, на већини мечева сам улазио у завршници, па и у надокнади.

Кад сте вратили самопоуздање?

- Прошлог лета сам почео поново да верујем у себе, прошао сам припреме без проблема. Нисам ни сањао да ћу играти европске утакмице, али и у првенству на том нивоу. Могу само да будем захвалан Богу на томе.

Да ли добијате савете старијих и бивших играча?

- Покушавам да упијам што више савета од легенди Партизана, а један од њих је Љубинко Друловић, који ми је био селектор у Младој репрезентацији Србије. Разговарали смо након претходног вечитог дербија и том приликом ми је рекао да сам одиграо одличну утакмицу, али и да морам да радим у завршници, да будем мирнији како бих доносио боља решења. Почео сам да размишљам о томе, јер то су речи легенде која има много искуства и много ми значе савети старијих – закључио је Трифуновић.